Kada je „Vreme“ počelo da izlazi, u oktobru 1990. godine, veb još nije postojao, broj korisnika interneta merio se u hiljadama, uglavnom onih koji su radili na nekom američkom univerzitetu, lični računari su tek počeli masovnije da ulaze u domove, a na mrežu se išlo da bi se diskutovalo na forumima. Brzina modema bila je 300 bitova u sekundi, a ko je imao hard disk od 20 megabajta, bio je hadžija. Računari su imali dugme za „turbo“ ubrzanje procesora, a kompjuteraši su se raspitivali koliko ko ima „roma“ i „rama“.
Samo trista brojeva kasnije, dakle ni celih šest godina, „Vreme“ je već imalo svoj veb-sajt. Isprva kao gost na sajtu beograd.com (u to vreme vrlo aktivnom), da bi posle nekoliko meseci zakupilo domen koji ima i danas vreme.com. Slobodan sam da kažem zaslugom direktora marketinga Gorana Kosanovića i mene. Pokazalo se da je to bio odličan potez jer je u narednim godinama bilo mnogo onih koji su nam izokola poručivali da bi tada otkupili to ime. Prvi samostalni sajt „Vremena“ napravio je Jovan Milošević, kasnije direktor Majkrosoft Sinergije i tako dalje.
Bilo je to vreme kada smo mogli samo da sanjamo da će sajt „Vremena“ jednoga dana izgledati ovako kako sada izgleda, da će se dnevno dopunjavati i da će imati veću posetu od tiraža novina, što je sudbina svih medija u svetu danas. U to vreme, kolege su se nama koji smo se „ložili“ na sajt obraćali značajnim klimoglavom i rečima „da, da, jednog dana ćemo svi to morati da radimo“, ali se nekako smatralo da to vreme još nije došlo. Evo, nije prošlo ni 15 godina i gotovo da smo tu.
Kažem „gotovo“ jer je u Srbiji ono što se štampa i dalje prioritetno u odnosu na ono što izlazi na sajtu, mada svi pokazatelji govore da je vreme da se mesta zamene. Problem je, naravno, što se odštampano još uvek kako-tako prodaje i od tih para se živi, dok sajtovi medija i dalje ne pokazuju sposobnost da budu samoodrživi. Ni ovde ni u svetu.
Ali se zato dramatično menja novinarski posao. Ima mišljenja da će novinar u budućnosti morati da zna da programira, barem neke osnovne stvari, što je loša vest za one koji su u profesiju pobegli od matematike. Potom, BBC je svojim novinarima poručio da moraju da ovladaju socijalnim mrežama, jer se tamo danas nalaze ljudi, a gde su ljudi, tu su i novinarske priče.
Što nas dovodi do ključnog pitanja za narednih hiljadu brojeva, a to je – kako će u budućnosti izgledati magazini poput „Vremena“.
Nema svrhe od kopiranja modela koji već koriste „Tajm“ ili „Njusvik“, jer i oni sami traže svoju „dušu“. Trenutno su negde između dnevnika i nedeljnika, što govori da i oni žive u ritmu štampe i prodaje. Sajtovi ni njima nisu profitabilni.
Magazin budućnosti spajaće u sebi novinarske sadržaje, blogove i socijalnu mrežu, tekstove, audio i video. I ulaz će se naplaćivati. Biće to nešto nalik današnjim mobilnim operaterima, nećete biti čitalac, već korisnik „Vremena“. Nisu u pitanju naučnofantastične halucinacije, već posledica traženja modela finansiranja. Što znači da će put koji ćemo preći u narednih dvadeset godina biti mnogo dramatičniji nego u ovih prvih dvadeset. To jest, promenićemo se onoliko koliko su se od oktobra 1990. promenili računari.
Sada je vreme da uključimo ono „turbo“ dugme.
