Od NUNS–a do UNS–a: Teza o kadrovima u politici
Na kraju se lako može ispostaviti da je jedna od većih grešaka Borisa Tadića u tome što nije hteo da potpiše ukaz kojim se Ljiljana Smajlović imenuje za ambasadora u Otavi, Kanada.
Odande, po prirodi te službe, ne bi kinjila vlast. Ovako, svako malo, kao onaj đavo iz kutije, iskoči u javnost i nema više ozbiljne politike bez nje. Žena je za tri meseca, koliko stoluje u Udruženju novinara Srbije, postala važan politički faktor, važniji nego mnogi ministri. Od klinički mrtvog udruženja, poznatog po nagradama veteranima za koje niko nije čuo ni u našoj profesiji, napravila je udarnu pesnicu opozicije svake vrste i postala, ne baš samo svojom zaslugom, lakmus demokratičnosti, principijelnosti i borbenog duha.
Koliko je NUNS pokazao slabosti i političke ambivalencije, igrajući se vatrom, odnosno koketirajući s delom vlasti kojoj se dopao Predlog o izmenama zakona o informisanju, toliko je UNS, proskribovan u profesionalnoj i široj javnosti, kao nekritički partner svake vlasti, a najiskreniji kad je ona najgora, odjednom odskočio iznad sopstvene javne percepcije i pokazao političke mišiće, nasuprot udruženju nezavisnih novinara koje se sada, pomalo, a sve više, stidi sopstvenog rukovodstva, mada im je neprijatno da priznaju da bi Ljiljana Smajlović, u delu „drugosrbijanskih“ medija poznata po prezimenu Ugrica, bolje branila njihove interese nego ovi što su se izgubili u magli tranzicionog doba.
Ljiljana Smajlović, gde god da ode, ostavi trag, makar zbog lične ambicije obrnuto srazmerne obimu grudi, koji su joj svako malo merili oni što su sada spremni da je ponavljaju, ali bez citiranja. Nije reč samo o tome da se usprotivila promeni Zakona o informisanju. Ona je sredinom prošlog meseca odvela čelništvo UNS-a u Prištinu, u sam centar svake srpske političke simbolike, i javno s njima protestovala protiv kosovske vlasti koja nije ništa uradila da se otkriju makar grobovi naših pobijenih kolega u godinama koje su pojeli skakavci.
Poznajem ženu. Radio sam s njom. Hrabrosti, plivanja protiv toka opštih mesta svake politike njoj ne nedostaje, a o ambicijama i da ne govorimo. Ona je „politička životinja“ u svakom smislu te reči i uživa kad to može da dokaže. Uostalom, ko od mrtvog društva loših novinara, kako je UNS do pre par meseci definisan, napravi partnera u relevantnom političkom govoru zaslužuje svaku pažnju.
Ali, ona se tek razmahala. Postoji treorija da ona čuva politički prostor za partiju Vojislava Koštunice i političke primedbe idu u tom pravcu. Ona ga je već osvojila u tolikoj meri da Koštunica ne može da ga popuni.
Presovanje Dinkića: Ja i Zoran, oba ratujemo…
Na drugom tasu političke scene imamo neodmerenu izjavu lidera G17 plus Mlađana Dinkića u kojoj se poredi s pokojnim premijerom Zoranom Đinđićem. On je, pritisnut sa svih strana, izjavio da njega niko ne razume, kao što nismo ni ubijenog premijera. Dinkić je na vlasti, u različitim oblicima, već devet godina, pa ako ga nismo do sada razumeli, što se nama žali.
Neki su skloni da ovu njegovu izjavu porede sa već antologijskom izjavom Vladimira Popovića, s nadimkom Beba, koji je svojevremeno, rekao bih sasvim iskreno, izjavio kako je voleo Đinđića zato što je ličio na njega, Bebu…
Sve češće, jureći sopstveni rep, političari drugog ranga pozivaju se na lik i delo Zorana Đinđića, njegovu sudbinu, delo i namere. Dinkićeva izjava neukusna je i krajnje neprimerena, ocenjuju za „Press“ analitičari i bivši Đinđićevi saradnici. Ovaj je tu izjavu dao za „Press“, ali to ovaj dnevni list nije zadržalo u nastojanju da napravi „odjeke i reagovanja“.
Izabrali su, međutim, sagovornike koji listom tvrde da Dinkić, kao ministar i političar zbog „nečiste savesti“ što je progurao kontroverzni Zakon o informisanju, sada pribegava neukusnom poređenju da je u svom radu neshvaćen kao Zoran Đinđić.
Politički analitičar Slobodan Antonić kaže da je Dinkićevo poređenje s premijerom Đinđićem zgodno za jednog takvog političara „zato što u delu javnosti, na koju računa i Dinkić, postoji slika o premijeru Đinđiću da je bio neshvaćen, kritikovan i na kraju ubijen“.
„Ali, premijer Đinđić je istorijska ličnost, a Dinkić je političar. Zato je poređenje potpuno neukusno. Ne može s pozicije ministra da se poredi s istorijskom ličnošću. Može da se poredi s drugim političarima. Kada prestane da bude na vlasti, možda će se njime baviti sociolozi, politikolozi, istoričari… Do tada kao politička ličnost i ministar mora konkretno da odgovara ljudima“, tvrdi Antonić.
Vladan Batić, novopečeni strateški partner Demokratske stranke, za „Press“ je izjavio da Dinkićevo poređenje „vređa“!
„To je uvreda i skrnavljenje Zorana Đinđića, političkog i intelektualnog giganta, od strane političkog i intelektualnog pigmejca i liliputanca. Neprimereno! Utoliko je neprimerenije njegovo poređenje pošto je upravo on satanizovao Đinđića. I preko medija! A sad kad su počeli njime da se bave, više mu mediji ne trebaju. Da li on zna da je njegova stranka na nivou nepopularnosti kao svojevremeno Mira Marković?“, kaže Batić.
Ministar rada u Đinđićevoj vladi Dragan Milovanović smatra da je krajnje neukusno Dinkićevo pozivanje na Đinđića jer su „glavni uzrok rušenja vlade Zorana Đinđića bili upravo Dinkić i G17 plus“.
„Dinkić je činio sve da sruši tu vladu, pa i natpisima u medijima. A sad se njemu ćefnulo da promeni Zakon o informisanju. Ne dopada se čoveku kako se piše o njemu. A kada se pisalo o Đinđiću, to je bila demokratija. I sada nam Dinkić priča da je neshvaćen kao Đinđić?! Narod je razumeo Đinđića! On je vodio socijalno-tržišnu politiku, brinuo o najsiromašnijima. A Dinkić sprovodi svoj kapitalističko-liberalni koncept, čistu eksploataciju. Pa, on je za pokretanje proizvodnje u ‘Jumku’ milione evra dao ‘Zamberu’, a vlasnik te firme uze naše pare i pobeže iz zemlje. Kako da ga razumeju radnici ‘Jumka’, koji umiru od gladi?! Kako njega iko može da razume?!“, pita Milovanović.
Mlađan Dinkić je u intervjuu „Pressu“ rekao da ima osećaj da ga ljudi ne razumeju, ali da ga teši to što nisu razumeli ni Zorana Đinđića, „koga su počeli da slave tek kad je ubijen“.
Izvinjenje glavnog urednika: Jeste bilo radikalno, ali nisu bili radikali
Inače, u utorak, u danu kada je nastao ovaj tekst, svako malo me je zvao poneko da dam izjavu povodom stupanja na snagu novog i izmenjenog zakona o informisanju. Svašta sam rekao, ali nisam glavno, jer nekako mi se činilo nedoličnim da iznesem jedno svoje zapažanje, koje bi, da je emitovano u elektronskim medijima, moralo da ima u gornjem delu ekrana onaj crveni krug, a u njemu najmanje broj 16, jer za mlađe nije baš pristojno.
Elem, list „Kurir“, dnevnik vrlo balkanske tradicije u smislu tvrdnje da je najtiražniji u toj zoni loših navika i male pismenosti, do pojave Zakona imao je običaj da pevačice slika iz donjeg rakursa i tekstove naslovi – „Zinula pička!“.
Kad, kako je Zakon prošao proceduru, eto ti napretka u „Kuriru“. Izveštavajući s koncerta Severine u Karlovcu, s kamerom u istom uglu, dakle donjem, narečena štampana stvar opisuje nam da je pevačica publici pokazala „negovano međunožje“ što je, rekao bih, ogroman napredak, glede Dinkićevog zakona.
Dakle, svaki dan u svakom pogledu napredujemo… osim mene koji sam u prošlom broju napravio ozbiljnu grešku. Naime, u kolumni, takođe dobrim delom posvećenoj ovom zakonu, koji je prerastao u politički sukob i ideološku razdelnicu, u delu teksta napisao sam, ponet inercijom, zaboravom i nezlobivim namerama, da je „Vreme“ dva puta išlo na sud po onom prekom julovsko-radikalskom zakonu o informisanju i da je dva puta osuđeno, po osnovu tužbe radikala.
Stvar jeste bila radikalna, ali nisu nas tužili radikali: jednom se radilo o čelniku SPS-a iz Beograda, a drugi put o julovcima iz Požarevca. Izvinjavam se radikalima, od Šešelja do Jorgovanke Tabaković, to je opseg koji poznajem.
Izvinjavam se i Dinkiću. Onako, preventivno.
