Nema trgovine bez crkve i nema crkve bez trgovine, zapevao je patrijarh SPC na otvaranju šoping mola podignutog u Nišu dve godine pre proslave jubileja Milanskog edikta i očekivane posete Svetog oca niškoj eparhiji, rodnom i krštenom mestu Konstantina Velikog. „Car bi se ponosio kad bi video, a možda i vidi, jer je ravnoapostolni car, kakav smo bazar otvorili u nahiji niškoj“, rekao je neko iz stožera šoping mola, a Njegova svetost mora da je kazala: „Približava se hiljadu sedamstota godišnjica Milanskog edikta, a šoping centar koji danas blagoosveštavam ima baš sedamnaest hiljada kvadratnih metara: za svaku godinu minulu godinu bogobojažljivi i blagodarni vlasnici podigli su po deset kvadrata poslovnog prostora!“ – „Da vam se nadamo i kad bude podignut naš krst visok četiristo osamdeset metara?“ – „Rado bih došao, ali da se ne penjem sam vrh, imam zort od visine i smeta mi promaja sa kojom Svevišnji na visinama zacelo ne škrtari, nego, nisam ni znao da će krst biti visok skoro pola kilometra…“ – „Pa i neće, mi volimo tako da kažemo, četiri stotine metara je nadmorska visina koja je besplatna, bogomdana, a osamdeset metara biće naših ruku delo, gumno i temelj su blagoslovili vaši potčinjeni, ali kad bude gotov vrh i kad ceo časni krst bude osvetljen tako da se vidi i iz Bugarske i iz Makedonije i iz Vaseljene, da računamo na Vašu blagoslovenu svetost?“
Zaista, kako to ide sa osveštavanjem trgovinskih centara, stranačkih prostorija, partijskog inventara, kako je zapravo osveštana BIA? Vrhuška kompanije pozove svešteno lice željenog ranga, lice se odazove i šta onda biva? Domaćin koji je državna ustanova ili privatna kompanija pogađa se sa slugom Božijim oko cene, ili je sve mnogo svečanije i neuprljano novcem, a na kraju domaćin ako je zadovoljan pojanjem diskretno tutne gostu kovertu sa nigde neknjiženom gotovinom, nemojte me pogrešno razumeti, ovo je za Hram Svetog Save, ili za Hilandar, ili za uboge o kojima vi neodustajno vodite računa, ovo su svi naši zaposleni odvojili od svojih ma kako skromnih primanja i mene odredili da vam uručim uz našu kolektivnu želju da vas zdravlje služi i da nam potrajete barem koliko i ova naša agencija?…
Drugo, kakav je program kad se osveštava BIA, Magistrat ili robna kuća? Da li se pevaju tropari, antifoni, katavasije, veličanja, ili se svakom velikodostojniku pozvanom da osvešta neku ustanovu ostavlja puna umetnička sloboda?
Treće, kako svečari odabiraju čin ili osobu koja će njihovom već uknjiženom zdanju dati i versku upotrebnu dozvolu? Treba kuraži da se telefonira u Patrijaršiju i da se verski poglavar zamoli da dođe na teren! S druge strane, vlasnici šoping mola mogli su patrijarhu kazati: ako predsednik Tadić otvara osmoljetku na Palama i ako lično otvara konzulat u Herceg Novom, možete i vi šoping mol u kojem će i pripadnici Svete stolice nešto pazariti bezmalo dogodine!
Ali ne bio ja u koži tih trgovaca kojima se odazvao patrijarh: da mu ne platim ne bi išlo, da mu dam bakšiš, ma koliko diskretno bilo, isto ne ide; dalje: koliko da mu platim, da se raspitam koliko košta svećenje vodice u kući, pa da saznam koliko su oni kod kojih se blagoudostojio doći vladika priložili za tu eparhiju, i onda da svotu uvećam onoliko koliko smatram da je u crkveno hijerarhiji patrijarh iznad mitropolita?
Nisam nikad bio obuhvaćen nijednim naučnim istraživanjem, nisam bio pitan ni čime se najviše ponosim i nisam rekao: Beogradskim sajmom knjiga, Beogradskim maratonom i teniskim turnirom familije Đoković, nisam znači suodgovoran što je Grad Beograd uspešnoj i višestruko blagoslovenoj porodici dao sto hiljada evra.
Pomozimo porodici Đoković da bude još bogatija, čujem gorke komentare sirotinje (same najvećma zaslužne za to kako joj je, a spremne da svu krivicu svali na druge, mostly na one koji su zaslužni što im je dobro), ali zaista nisam poprišta svog ponosa poverio anketaru i mene što se tiče sto hiljada evra moglo je ostati u gradskoj kasi, a organizatori turnira mogli su o svom trošku pozvati patrijarha da osvešta turnir (sportski centar je pretpostavljam blagovremeno i merodavno bio preporučen pažnji i zaštiti Svedržitelja Tvorca).
Ne mogu štaviše da zamislim ni test kojem su Beograđani bili podvrgnuti pre nego što je uložen novac u njihovo dosadašnje i buduće ponošenje. Jesu li odgovori svi dati iz glave ili je stanovništvu pomognuto tako što je moglo da zaokružuje tačne odgovore? Je li ovako izgledao upitnik:
Žitelji Beograda najviše se ponose:
1. SANU
2. peticijom o zaštiti Koštunice od svakoga zla
3. Ćosić Dobricom, moralnim dobitnikom većeg broja Nobelovih nagrada
4. nacionalnom penzijom Milošević Slađane
5. Homen Slobodanom, državinim sekretarom i portparolom Vlade (ako sam dobro čuo vozeći se kroz bespuće Banata)
6. Slobinim i Tadićevim omiljenim inženjerom Mrkonjićem
7. aeromitingom povodom Dana Vojske kad god praznik padao
8. samom VS pravila ova parade i aeromitinge ili ne
9. Bojanić Milošem koji se veličanstveno izvinio jevrejskom narodu
10. Sajmom knjiga, naročito berbom u kojoj je Ustav Srbije pobedio sve druge knjige
11. Beogradskim maratonom
12. večitim derbijem
13. teniskim turnirom Serbia Open
Da sam dobio ovakvu listu ne bih znao šta pre da zaokružim, od silnog ponosa zavrtelo bi mi se u glavi, zaokružio bih sve pa bi naučni radnici moj test proglasili nevažećim.
