Nezadovoljan policijskim tretmanom tokom istrage vođene 1998. godine, Vilijem Šian (Sheehan) kompjuterski programer iz jednog malog mesta pored Sijetla u američkoj državi Vašington odlučio je da „uzvrati žestoko“. Svestan da mu pravni sistem ne ide na ruku, a nevoljan da krši zakon, odlučio je da iskoristi sva raspoloživa legalna sredstva za vaninstitucionalnu borbu. Ili, prostije, napravio je sajt www.justicefile.org na kom objavljuje imena, iznose plata, i-mejl adrese, matične brojeve, službene i kućne telefone i kućne adrese svih policajaca i ljudi iz tužilaštva države Vašington. Ukoliko se neki od policajaca na bilo koji način ogreši o zakon i ta informacija se dodaje u „dosije“.
Do svih podataka Vilijem je došao putem interneta, vadeći ih iz brojnih baza podataka o američkim građanima, gde je njegov doprinos u selektovanju „ciljne grupe“ tj. onih koji su zaduženi za javni red i mir.
Policiji se to, pretpostavljate, nimalo nije dopalo tako da već nekoliko godina između njih i Šiana vlada pravi rat. Policajci smatraju da ih je Šian izložio ogromnom riziku jer svaki kriminalac može da nađe njihove kućne adrese na njegovoj listi. Šian odgovara da ti podaci ionako postoje na mreži, uz to su često netačni, odnosno neažurirani. Sud države Vašington naložio mu je, prošle godine, da sve podatke skine, ali je u maju ove godine Federalni sud presudio u njegovu korist i lista je ponovo pristupačna.
Odgovarajući na pitanje kakav je uticaj njegovog sajta, Šian za „Vreme“ kaže da je policija veoma uzrujana, da su ga do sada šest puta tužili, uvek bez uspeha. Sada smišljaju šta im dalje valja činiti, priznajući da im skoro ništa nije preostalo, kaže Šian.
Dodatni problem predstavlja to što gotovo da i nema ozbiljnijeg medija u Americi koji nije izveštavao o ovom sajtu, dajući mu ogroman publicitet (sajt sabrat je copwatch.com gde građani mogu da prijave maltretiranje od strane policije). Na svom sajtu Šian insistira upravo na poštovanju zakona čak i kada se sa zakonom ne slaže, opovrgavajući da objavljivanjem ovih informacija ikoga podstiče da napada policajce. Nikakvih napada prouzrokovanih postojanjem sajta do sada nije bilo, tvrdi on. No, kaže, poreski obveznici plaćaju ove ljude te imaju pravo da znaju ponešto o svojim „radnicima“. Krajnji cilj mu je da natera policiju da bude odgovorna.
Šainov sajt pokazuje koliku snagu internet može dati bilo kom pojedincu, spremnom da u neku akciju uloži svoje vreme i minimalna sredstva (manje nego da je štampao i delio flajere, recimo). Takođe, za razliku od nekih primera u ovoj zemlji, Šian ne širi tračeve i ne daje proizvoljne kvalifikacije već upućuje na činjenice.
Sličan projekat mogao bi se sprovesti bilo gde, pa i u Srbiji. Mali procenat korisnika interneta tu (na žalost) nije problem. Otežavajuća okolnost je nepostojanje podataka o građanima na internetu (što je inače jedan od ciljeva elektronske administracije), ali upitnici o korupciji koji bi se popunjavali anonimno (uz ostavljanje nekakve imejl adrese za kontakt) mogli bi da daju značajne rezultate. Sama činjenica da „transakcija“ može biti lako i potpuno anonimno prijavljena, kršioce zakona (bez obzira na epilog) čini nesigurnim omogućujući pritom i da se novootkrivene „rupe“ brzo isprave. Internet je tu da omogući prosleđivanje informacija bez rizika (i uz veoma malo truda) za onoga koji prijavljuje korupciju. Motiva imamo sigurno više nego Šian, nedostaje, po običaju, entuzijazam.
