Pre nego što pređem na glavno jel… pardon, „na stvar“, dužan sam da izvestim vaskoliku srpsku i svetsku javnost, s posebnim naglaskom na uvažene kolege iz redakcija „Večernjih novosti“ i „Kurira“, da sam na dan nastanka ovog teksta ručao u beogradskom restoranu Orao; najpre sam pojeo francusku supu od luka, a potom „mornarski ražanj“, koji se sastoji od mesa lososa, oslića i škampa. Sve sam ovo zalio „next“ sokom od jagode, dok je prijatelj koji je sa mnom sedeo popio koka-kolu. Račun za sve ovo iznosio je, čini mi se, 581 dinar, i platio sam ga u kešu, tako što sam konobaru dao šest novčanica od po sto dinara. Serijski brojevi novčanica su…
Uh, dobro, možda ne treba ići baš toliko u detalje. Nije još došlo do serijskih brojeva, ali to je onaj Put Kojim Se Sve Češće Ide, a kojim je krenula srpska štampa u potrazi za Svetim Tiražom. Tako su „Večernje novosti“ onomad ukebale famoznog Zorana Janjuševića – onog čiku koji je od odgovorne dužnosti vozača ministra policije jedne fašistoidne paradržave do sejšelskog deviznog multimilionera i security eksperta Vlade Srbije stigao za po’ tuceta godinica, bezbeli samo zahvaljujući svojoj neviđenoj pameti, lepoti i bilgejtsovskim poslovnim sposobnostima – kako sedi na nekakvom savskom splavu-restoranu i ruča s prijateljem, poslovnim partnerom, šta li je… Službeno Lice – teško mi je reći: novinar – koje nas je o tome dalo izvestiti, nije se suzdržavalo da nam detaljno, do u sitna pečena crevca opiše sadržinu Janjuševićevog tanjira: te ovo jeo kao predjelo, te ono grickao kao specijalitet, te ovo glocnuo za desert, te pio ovu ili onu tečnost, oblizivao se s leva na desno, jednom blago podrignuo… Službeno se Lice još i upadljivo ljutkalo na Zorana J. što tom prilikom – ne’š ti drskosti – nije hteo da razgovara s njim za novine, pravdajući se bednim i trivijalnim izgovorom kako, eto, upravo ruča, što su svojevrsni intimni trenuci koje ama baš niko – čak ni robijaši koji gule zatvor zbog korupcije! – nije dužan da deli sa svakim navalentnim prolaznikom koji zamišlja da se bavi „istraživačkim novinarstvom“. Ne mogu tačno da vam pornografski reprodukujem ovde sadržaj Janjuševićevog tanjira – imao sam negde isečak predmetnog članka, ama sad nešto ne mogu da ga pronađem; podozrevam da sam ga „izgubio“ iz nekog podsvesnog otpora prema držanju takvog šodera u kući: nikad ne znaš jel’ to zarazno. Ipak, pamtim i to da je, kao ilustraciju nepojamne Janjuševićeve odvratnosti, jedan od sagovornika „Novosti“, radnik iz obližnjeg Brodogradilišta u kojem je Z. J. prinudni upravnik, rekao kako ovaj najbolje obožava da jede somovinu (dok Radnička Klasa gladuje). Sto mu gromova, i ja volim somovinu, a povremeno se čak i aktivno odajem tom poroku: da ta zajednička Janjuševićeva i moja somojedna sklonost/slabost možda nije neka nastranost, ili kakav simptom neotpornosti na korupciju i druge Nečasne Radnje? Anyway, neki dan kasnije u „Kuriru“ osvanjuje tekst – takođe, valjda, jedan od vrhunaca „istraživačkog novinarstva“ u Postmiloševićevskoj Postsrbiji – u kojem nas raznežene kolege ganut(ljiv)o obaveštavaju da je sveže razsabljena građanka Svetlana Ražnatović sa sestrom Lidijom i decom Anastasijom i Veljkom tad-i-tad posetila Mekdonalds na Terazijama; i ovde, dakako, sledi iscrpan izveštaj o želučanim pitanjima: ko je jeo big mek obrok, ko običan big mek, ko ovu ili onu salatu, voćni kup, sladoled, kako se Diva ponašala, gde je sedela, ko joj je prilazio, koji broj cipela nosi Lidija… Ne, toga s cipelama nije bilo, šta će nam to? A, jel’? A šta će vam sve ono prethodno?! To jest – šta se koga tiče ko šta (i gde, i kako, i s kim) ruča ili večerava?!
Nije mi, vaistinu, ni do „napadanja“ dotičnih novina(ra) ni do „branjenja“ istraživanih ličnosti, prema kojima gajim tačno onoliko naklonosti koliko i prema aktivnom bacilu kolere. Zanima me nešto drugo: hoće li preostale froncle kakvog-takvog srpskog novinarstva, one koje Miloševićeva dekada nije baš sasvim uništila, pasti kao žrtve demokratske tranzicije, sa sve njihovim novim „profanim svetinjama“: slobodnim tržištem, tiražom, golicavošću kao zamenom za pismenost, trivijalnošću kopanja po nečijem tanjiru, krevetu, đubretu ili dekolteu kao erzacom za nekakvo suvislo saznanje o nečemu relevantnom? Ako ćemo pravo, upitnik na kraju prethodne rečenice posve je suvišan: jasno je da će ovakvi Nusprodukti nebo premrežiti. Hajde sad, nije mnogo drugačije ni u znatno razvijenijim i pismenijim zemljama: engleski tabloidi su, recimo, svojevrsni vandalsko-kanibalski Šampioni Niskosti, iako je baš Engleska izmislila sve ono što u štampi valja. Fazon je samo u tome što u toj istoj zemlji izlaze Gardijan, Tajms, Dejli telegraf, Fajnenšel tajms ili Indipendent, uzori visokog novinskog stila; oni se, razume se, čitaju manje od Đubreta, ali se zna i neki red: niko ko čita sva slova bez zamuckivanja ne dodiruje Ono ni štapom.
Zemlje u tranziciji – naročito ovako male, siromašne, polupismene i univerzalno sjebane kao naša dična Otadžbina – uglavnom ne mogu da dobace do ovakve izdiferenciranosti tržišta, i tu je, jakako, u stalnoj opasnosti da strada (ili da se razblićka i unakazi) onaj medijski „gornji dom“, jerbo mu može zafaliti platežno sposobne publike; otuda one od Zapada uglavnom usvajaju samo njegov štampani treš: vesternizacija štampe tako zapravo postaje njena tabloidizacija. Da li to znači da treba dići sve četiri uvis i potrčati za golim sisama i istraživačkim lizanjem tuđih tanjira? Jok, to samo znači da se pravljenju ozbiljnih novina – šta god to za nekoga bilo – u goropadnoj tranzicijskoj pustoši mora pristupiti sa stanovitom, odmerenom dozom romantičarskog iluzionizma da će sve to jednog dana biti od neke hasne, ovako ili onako. Inače bi ceo poduhvat bio posve nepodnošljiv. Nije, elem, problem u tabloidima „kao takvim“: to je neuništivo, kao korov; uostalom, jedna od neprijatnih, ali neizbežnih nuspojava demokratije je i servisiranje masovne niskosti. Problem je uvek u onima koji ne znaju šta žele: dal’ jare, dal’ pare, dal’ oboje. Jedino ne znaju kako. Kada to prevaziđeš, dođeš i do toga da shvatiš da je „nekomercijalnost“ takođe žanr za sebe, sa svojom apartnom i vernom publikom, i da se može učiniti (podnošljivo) isplativom. U protivnom, vrebaj prolaznike: ene ga onaj Poznati Pevač, kanda će da ruča? Brzo, mali, maskiraj se u Podmetač!
