Prisilno lektorisanje: U Malom Mokrom Lugu (potroših tri velika slova: za pravopis to je isto što i Novi Sad) ima tabla RATAN NAMEŠTAJ, ne kaže se „ratan“ nego „ratni“, ratni bogataš, ratni izveštač, određeni i neodređeni vid prideva, onda tek pogledam stolice od bambusa i shvatim da je to oznaka materijala ili stila, ali se pozabavim pre rečju nego onim što reč najverovatnije pravilno označava, isto tako u Baba Višnjinoj dok uzaludno tražim parking spazim tablu KOMADNI NAMEŠTAJ, kroz glavu mi proleti „komandni nameštaj“, iako tek to ništa ne bi značilo, a dok sam bio u JNA nije mi smetala ni sintagma KOMANDA STANA, šta li bi pobogu to bilo?!
Da. Umesto „staklorezac“ pomislim „slatkorezac“: domaćice koje su zamrzle suvu pitu preostalu od nove godine donose ju uoči Božića radi stručne seče na jednaku parčad, ko vam je kitnikez ovako dekorativno isekao, imate nove modle ili ste bili kod slatkoresca!?
Konje ubijaju: Posle svirke volim da vidim šta je uradio mili Mančester, avaj, umesto prepunog stadiona i borbe divova ugledam u sablasnoj svetlosti domaću mladež popadalu po madracima nakon besmislenog dvedeset trećeg dana (ego že sotvori Gospod, a ovi ga utlačiše izležavajući se negližirani u večitm tropima košutnjačkog enterijera). Da nisam i sam postao ovakav merzavec, pratio bih Velikog Brata kao analitičar koji ne može biti na gubitku: karantin je opit u kojem osim kvalifikovavših se danguba učestvuju i kibiceri spolja, sve sam go očajnik oran da se usredsredi na nešto što ga se ne tiče, B.B. je rudnik za kakve vam drago eseje, ubi međutim Boga u meni, kad vidim takozvane ukućane rasute po jogi madracima svaki put mi izađe pred oči rusko pozorište gde su se bojnog otrova nagutali i otmičari i mnogi talac, u Vel. Bratu ima nešto ne bolesno, nego upravo mrtvo, mrtvačko – konje ubijaju, zar ne?
Prenebregavanje zasluga za narod: Mrzim kad neko napiše da se Zdravko Čolić nikada nije javno politički opredeljivao: Mihail, Mihajlo etc. Ramač, Njegova svetost i Čola tri su stuba veličanstvenog referenduma – jonski, dorski i korintski.
Super! Svaka čast! Alal vera! Jezik televizijskih voditelja nije nikad bio riznica, ali je prošle godine bio kao izlog sovjetskog univermaga u čijem sam slabo osvetljenom prostranstvii ranih sedamdesetih video samo nekoliko ubogih konzervi nalik na naš mesni narezak: što god da gost gukne o svom novom materijalu voditeljka uzvikne „svaka čast“ i smeje se u šesnaestinama, a-a-a-a-a-a, kao da slušaš đeram ili rodu, ali ako je smeh takav kakav je, komplimenata vala ima još, pa onome koji je u bioskopu mokrio sa balkona neko je odozdo viknuo „šaraj malo“… Izgleda da i Svakoj Časti neko na to dobronamerno beše skrenuo pažnju pa je u nekoliko navrata pribegla sinonimima (super, alal vera), ali bi se ubrzo vraćala suđenoj mantri – svaka čast, a-a-a-a-a-a-a-a, svaka čast… a-a-a-a-a-a-a-a-a….
Pevanje i vešanje: Ljudima stvarnosti nikad dosta. Jeste i jedna pozorišna predstava stvarna, ako kupite kartu i odgledate je, ali ma kako da je drama napisana, režirana i odigrana, daleko je ona od svadbe gde vidiš pravu mladu, roditelje, braću, njenu kuću iz koje zaručnica radosno a možda i lakomisleno odlazi, pa prisustvuju pretplatnici sceni pogađanja sa muzičarima, koji ne bi da ispadnu ni pohlepni, a ni da sebi snize cenu do sudnjeg dana jer će se docnije drugi mladenci čiji najsrećniji dani neće biti u „48 sati svadbe“ pozivati na to kao na presedan, zlatarke su sklone da daju popust na burme, čak i da poklone prstenje, postupak inače nezabeležen u povesti draguljarstva, da, da ne zaboravim „Gledaj majku, biraj ćerku“, gnusnu mešavinu Edipa, „Nečiste krvi“ i Feliksa Krula: pošto je satima očijukala sa mladićem, samofinansirajućim se studentom BU, majka, veličana onoliko u zadaćama povodom Dana žena, kaže, kao da ga nudi šnenoklama, „izvoli!“, dok iz kola izlazi njen genetski produžetak, ali i produkt kućnog odgoja, majčinskog svetonazora koji vopijaše za ovakvom emisijom.
Ali pomama za stvarnim nije se završila svadbama, plandovanjem kao u Velikom Bratu, ili frivolnostima gde mati priča o donjem vešu svoje mezimice, televizija je prikazala i smrtnu kaznu vešanjem, nije bio baš direktan prenos, nekoliko sekundi ropca Sadama Huseina otpalo je u montaži, ali je đakonija servirana pre nego što se protagonist ohladio.
Prevelika očekivanja od kavanskih glazbenika: Mrzim kad ljudi, takozvani gosti, od kafanske kapele očekuju više nego što ovisnici očekuju od skupocenih opijata: dajte nešto živo, zaspaćemo… Pa zaspite, što nam to navodite kao nešto najstrašnije, Puriši Đorđeviću sam otpevao „Tužnu nedelju“ i nije mu se spavalo, a na vas sve što nije rumba deluje kao tableta za spavanje, drugo, šta vas toliko veseli, uzbuđuje i razbuđuje u refrenu „Dajte vina, hoću lom…“, kakav crni lom, to ste videli u Undergroundu, ili u Skupljačima perja, ali je to u filmu obrazloženo, a vi ste neobrazloženi od glave do pete, ne može niko kroz ušni kanal da vam kao gotov proizvod sipa suštu radost, morate i vi sa svoje strane nešto da uložite u taj boj sa pospanošću koja vas vidim uzima pod svoje kao ronioca pijanstvo dubina… U Norveškoj se ljudi štrecnu kad kažete da je dan ružan, ne, ne, vreme je lepo nego mi možda nismo danas dorasli da mu se poradujemo, da smo mi bolje volje legla bi nam još kako ova mećava (to kak zver ona zavoet/to zaplachet kak ditia), sa skijama pod pazuhom idu žitelji Osla vozom na Holmenkolen i ne smeta im nimalo mraz od kojeg stena puca dub se lama kao u našoj bivšoj himni.
