Ima jedna (e, da je samo jedna!) nuspojava popularnog „antirežimskog“ diskursa u Vučićevoj Srbiji koja mi posebno ide na živce, i to se vremenom pojačava: ne da se nisam navikao, nego sam sve alergičniji. To je ono serijsko i štafetno iživljavanje nad nesrećnicima koji su se nekim bizarnim hirom sudbine našli u blizini Gospodara, kao izvršioci njegovih zamisli. Znate već ono, Zoran „vazduplohov, ha-ha-ha“ Babić, Nebojša „iz Beograda, ho-ho“ Stefanović, Siniša „kompletan idiot“ Mali, i tome slično.
Mislim, nije da mi je njih žao: zaslužile su te kreature i mnogo gore. Ali, tretirati te animirane likove kao da stvarno postoje i kao da su od bilo kakvog, makar i mikronskog značaja, deluje kao svesna ili nesvesna distrakcija, taktička varka verbalne naravi, odvlačenje javne pažnje od jedine osobe koja uistinu postoji u tzv. Vučićevom režimu, a ta se osoba zove Vučić Aleksandar. Hajde dobro, možda postoji i izvesni Vučić Andrej, ali jedva; čak i on, naime, svoje sumnjivo postojanje kao političke i društvene činjenice (a ne puke biološke, što nas ovde ne zanima) duguje političkom postojanju svog brata, i to je sve što je o tome važno znati. Sve u svemu, obraćanje nezaslužene pažnje na Vučićeve baštenske patuljke – od kojih neki, eto, umeju da budu i pomalo živopisni – otuda, na neki sumanut način, humanizuje jednu strukturu koja za to ne daje nikakvog povoda ni materijala.
Pa dobro, Pančiću, šta predlažeš? Vrlo jednostavnu stvar: da dosledno govorimo ono što je istinito čak i kad nije formalno „tačno“. Primeri istinitih, mada „netačnih“ tvrdnji: Aleksandar Vučić je rekao vazduplohov; Aleksandar Vučić je kazao da se Aleksandru Vučiću „divi mentalno i fizički“; A. V. je promrsio kako „voli novinarke koje lako kleknu“; A. Vučić u svakoj prilici peva Miljacku i supijano lupetara na tarzan inglišu; Vučić Aleksandar je hodočastila u Iran u hidžabu; Aleksandar Vučić je alter ego Aleksandra Vulina, to jest oni su jedna duša u dva tela ili obrnuto, odnosno, pre će biti da se samo radi o agregatnim stanjima istog organizma, nešto kao Šilja i Super Šilja, s tim da je teško razabrati koji je koji; i taka natamo.
Povod ovim mojim razmatranjima je patetična verbalna nuspojavotina koja je uveličala hirotonisanje tzv. Bratislava Gašića za šefa BIA. Čovek koji je odlučio o tome, a to je onaj isti koji odlučuje i o svemu drugome između neba i zemlje, zaključno s pljuskom i gradom koji su se u utorak sručili na Novi Sad, naime, s patničkim je izrazom lica u pohvalu Gašiću rekao i to kako je ovaj „izdržao godinu i po bez ijedne funkcije“. Šta, zar bez ijedne životne funkcije?! Nije disao, spavao, jeo?! Ma jok, daleko bilo, nego bez ijedne političke funkcije: naprosto, nije bio Vrhovnom milošću blagopostavljeni šef bilo čega, a o javnom trošku. Što je u čarobnom svetu koji nastanjuju (stvarni) vučići i (prividni) gašići, izgleda, neka nadljudska, gotovo nezamisliva žrtva: kako se uopšte može živeti „bez funkcije“, i to celih godinu i po dana u kontinuitetu? E sad, vi možda živite „bez funkcije“ trideset, četrdeset, pedeset, šezdeset godina i ništa vam ne fali, ali drugo ste vi: kosmos koji vi nastanjujete ne funkcioniše po istim parametrima.
Zamislite, međutim, da je sve to izrekao Gašić, baš kao da stvarno postoji; zamislite da se, tronutog izraza lica, ali ne bez izvesnog stoičkog ponosa, u obraćanju javnosti istovremeno i požalio i pohvalio kako je „izdržao godinu i po dana bez ijedne funkcije“; naravno, razapeli bi ga, nema ko se ne bi posprdno očešao o njega, čak i u polurežimskim medijima… U prevodu s čaršijsko-diplomatskog na srpski jezik, popularni bi javni diskurs presudio otprilike ovako: „Uf, evo nam nazad još jedne nadobudne zamlate koja se obruka čim otvori usta; gde li ih onaj Vučić samo nalazi?!“ Okej, rekosmo već: i da je to slučajno izrečeno kroz Gašićev govorni aparat, to bi opet izrekao Vučić, ali bolje je što je to ipak rekao Vučić direktno (osim ako to nije bio Vulin koji se prejeo kikirikija). Zašto? Zato što bi, iz Gašićevih usta, to bila tobože stvar lične političke nekulture jednog nevažnog, nepostojećeg lika, a ovako je – kada to kaže Vučić – upotreba takvih apaurinskih iluzija unapred obesmišljena, a narav Poretka nam se ukazuje ogoljeno i bestidno, uz dašak osvežavajuće brutalnosti nerazvodnjene Istine.
Pa dobro, koja je i kakva je to narav? Nema potrebe za mnogo „kreativnosti“, dovoljno je slušati i razumeti Vučića, jedini glas, lice i misao Poretka. Metafizika tog (polu)sveta izgrađena je na premisi da je čovek bez funkcije Niko, da je život bez funkcije Ništa: pustoš i praznina, limb, ne-život i ne-vreme, u najboljem slučaju izgnanstvo koje treba nekako „izdržati“ ne bi li se zaslužio povratak među Žive.
Šta je tu pogrešno? Dobro, sve je pogrešno, odgovor je lak. Ali, nije to naša glavna nevolja s Vučićem i njegovim baštenskim patuljcima nezapamtljivih imena. Nego to što njihova metafizika zahteva dopunu: bez funkcije su Niko i Ništa bez funkcije, a sa funkcijom su Niko i Ništa s funkcijom. A tu isto nema autonomne krivice baštenskog društva, jer i ta stvar smrdi od glave: Srbiju je zaposeo lik bez dela, čovek bez biografije, onaj koji u smislu „funkcije“ može da bude bilo šta, ali i dalje ničim ne može da potkrepi da u njemu ima bilo čega, to jest, ako ćemo pravo, da i njega uopšte ima, osim u onom smislu u kojem čak i neki gašić ili babić može da postoji na svetu, dakle, u smislu, da prostite, funkcije.
