Najgora stvar koja se može dogoditi nekom istočnoevropskom državniku je da postane globalno poznat: to u praksi, naime, uvek znači: poznat po zlu (osim amblematičnih figura poput Havela, ali to vreme je prošlo). Evo, recimo, šta mislite, koliko je „prosečnih“ čitalaca novina u Britaniji, Francuskoj ili Portugalu koji bi vam mogli reći da se poljski premijer zove Donald Tusk? Koliko ih je koji uopšte znaju nešto suvislo i precizno o današnjoj Poljskoj, kamoli o njenoj politici i ekonomiji? A radi se o velikoj i značajnoj zemlji, pri tome manje-više jedinoj članici EU (i svakako jedinoj na Istoku) koja svih ovih kriznih godina beleži ekonomski rast. S druge strane, broj istih tih „prosečnih čitalaca“ koji bi znali da se mađarski premijer zove Viktor Orban – ili nekako slično, je li – u velikom je porastu. Da je Orban samo malo živopisniji lik, i da je Mađarska globalno značajna bar upola poput Italije, bogme bi peštanski vladar već bio globalno „slavan“ koliko i Berluskoni… Od čije će se slave, uzgred, Italija oporavljati dugo i neizvesno.
„Bedne male istočnoevropske državice“ (Ištvan Bibo) živ su dokaz istinitosti one stare da se zao glas čuje mnogo dalje od dobrog. Setite se, uostalom, Srbije: niko od njenih vladara u vaskolikoj istoriji – a valjda se tu našao i poneki čovek na svom mestu… – nije dosegao ni deseti deo svetske poznatosti Milošević Slobodana, čoveka koji ju je umalo sahranio, i to je sve što je uopšte ikada učinio za nju.
Kad smo već kod pomenutog Nepomenika, sad mi nešto pada na pamet: lasno li je u njegovo doba bilo govoriti protiv njega, naročito u Vojvodini! Zašto? Pa, em ti je samim sobom nudio izobilje argumentacije, em si imao uvek spreman Svetli Kontraprimer u vidu susedne Mađarske. Uvek si, naime, mogao reći znatiželjnom publikumu: sećate li se kad su Mađari dolazili ovamo preko granice kao odrpanci, kao siromašni rođaci iz provincije? E, sada smo obrnuli uloge, mi načisto propadosmo, a Mađarska prosperira! I još nam je ona manje-više jedini prozor u svet, što preko Keletija, što preko Feriheđija…
Tako je to bilo, ne baš davno. Sada je Mađarska, međutim, Vest, a rekoh već da to kada neka od biboovskih zemalja postane Vest, to nikako ne sluti na dobro. Desničarska vlada Viktora Orbana promenila je Ustav u pravcu na kojem bi im pozavidelo i najdesnije krilo američkih republikanaca, izbacilo „republiku“ iz naziva Mađarske (!), udara na medije i sudstvo, ruši nezavisnost centralne banke, povlači nesuvisle ekonomske poteze i uvaljuje se pred MMF-om i sličnima u dodatne probleme sve tvrdeći da zemlju vadi iz njih; istovremeno, vlast šuruje sa rastućom ekstremnom desnicom, okolo se održavaju idiotski paravojni zborovi koje kao da je koreografisao groteskni vojvoda Šešelj iz modne sezone 1991-92, u porastu je antisemitizam i antiromsko nasilje, a takođe i poluzvanični velikomađarski revizionizam, demokratsko-liberalni standardi društva se ubrzano rastaču, dakako ne spontano nego uz nesebičnu pomoć vlasti… Ukratko, Orbanova je vlast na dobrom putu da ili spektakularno implodira pod spoljnim i unutrašnjim pritiskom (manje verovatno) ili načini od do juče-prekjuče uzorite „zemlje tranzicije“ svojevrsnu pariah state, bez obzira na njeno EU i NATO članstvo.
Ne, ovo nije „spooljnopolitički komentar“. Ono što mene zanima je da li je moguća i izgledna – i pod kojim uslovima – nekakva orbanizacija Srbije? Hajde prvo da vidimo kako i zašto nije: imali smo mi kudikamo goreg Orbana od Orbana, imali smo ratove, bedu, izolaciju, hiperinflaciju, moralno i materijalno srozavanje na dno, eksploziju agresivnog nacionalizma, atmosferu nasilja i straha… Sve smo to prošli, a oni koji su preživeli od svega su toga jaaako umorni; posle tuceta godina mahnitanja i još desetak godina vrlo nedosledne i kilave „normalizacije“, mi smo ljudi hronično željni normalnosti, a tu je normalnost lakše definisati po tome šta ona nije nego šta jeste: ona bi, naime, bila sve suprotno od kakve god nove „orbanizacije“ na srpski način. Uh, impresivno, nema šta: naša najveća nada je u dubini našeg poraza…
Na drugoj strani, šta govori u prilog mogućnosti neke nove „orbanizacije“? Najpre, ne treba zaboraviti da se Orban vratio na vlast (u jednom je mandatu ranije već bio premijer, ali tada ipak s mnogo manje „neortodoksnom“ politikom) zahvaljujući temeljitoj iskompromitovanosti levo-liberalnih tranzicionih elita, kod kojih je bilo lako detektovati porazan višak nekompetencije i korumpiranosti. Podseća li vas ovo počem na nešto? Dalje, reklo bi se i da su svekolike demokratske elite u društvu podlegle svojevrsnom fatalizmu i nihilizmu – znate ono: sve je isto, svi su isti, bla-la – što je u startu bitno oslabilo moguću prevenciju orbanizma. Ne znam za vas, ali mene i ovo podseća na neku sasvim blisku i sasvim moguću budućnost Srbije.
Pa dobro, ali ko bi bio „srpski Orban“? Tomislav Nikolić? Čudno ili ne, on je tu još najmanje opasan. Taj mi se Srborban više javlja kao nekakav mišung sa velikim udelom Koštunice u svom hemijskom sastavu, uz dodatke sačinjene od elemenata Šešelja, Velje, Nikolića, crkvenih bukača, jurodivih parapesničkih sociopata, psihotičnih predvodnika desničarskog ološa… Može da se doda, ako štagod zafali, i prstohvat Dačića po potrebi, taj je kao vegeta, ide u sva jela…
U redu, ali koliko je sve to verovatno? Nemam pojma, ali ne bih otpisivao mogućnost „orbanizacije“ Srbije, koja je pri tome u daleko ranjivijem položaju od Mađarske, pa bi i posledice po nju bile znatno razornije. A hoće li sve ovo, bar kao mogućnost, nekoga da nasekira? Bez brige, neće! Što najbolje dokazuje da sve to zajedno nije šala, nego realnost koja čuči iza ugla, dok se baba Srbija češlja, selo gori, a Tadić metaniše u Dečanima, hraneći sve ono što bi ga rado sahranilo.
