Još jedna industrija za šišanje muških ovaca (ne ovnova, znamo razliku; ovaca). I ženskih, kad razmislimo. Kao i prethodni fenomen „metroseksualca“ (a zašto nema „metroseksualki“?), i ovo je podvala za eksploataciju samoljublja i sujete. „Fitnes“ je kad je neko snažan i u fizičkoj kondiciji; „velnes“ je kad se neko dobro oseća u svom telu – ako sam dobro shvatio; lepo mu (joj) je.
To sve, naravno, nije ništa novo. Podseća na onog Molijerovog građanina-plemića, g. Žurdana, kome su objasnili da sve vreme govori u prozi, a da to nije ni znao. Novo je to što se neko setio da ljudima objasni – i naplati – očigledno: to da je lepo biti u formi i dobro se osećati; štaviše, da je to društveno poželjno, da obećava napredovanje u službi i večnu sreću, ukratko „microwave oven and chicks for free“ (Dire Straits).
Nekada smo to znali sami od sebe, vekovima. Sada to treba da nam se objasni, naplati i da nas se utera u stado vitkih, snažnih, zdravih i blistavih ovaca – za razliku od ostatka velikog stada. Sećam se fotografija viđenih i situiranih austrougarskih i drugih građana i građanki s početka prošlog veka, viktorijanskih uzora lepote i poželjnosti: to sve punačko, muški brkati, gospođe bujne i utegnute, ali svi bucmasti i uhranjeni. „Od čega deb’o, od toga i zdrav“, govorilo se po Vojvodini (Nenad Čanak to kaže i dan-danas). Mršava je i jektičava bila sirotinja; bogati i zdravi bili su puni, rumeni i uhranjeni.
Danas je obrnuto.
Ne kažem da je to bilo bolje. Kažem samo da neki napori i troškovi nisu vredni truda. Svi znamo, hvala lepo, da je bolje biti vitak i zdrav, nego debeo i bolestan; žene tek to znaju. Obe te pojave, „fitnes“ i „velnes“ postale su u međuvremenu imperativ uspeha, kao i to da se ne puši (osim skupih cigara; to se ne računa, to liči na g. Taranu iz stripa čuvenog Džoa Mekmanasa; Večernje novosti iz pedesetih). Ko misli da uspe u životu, ima da se preznojava, depilira, pilatizira, friga stomak-leđa u solarijumu, depilira i pokazuje posledice tih mučenja javno. Teretane i solarijum su „in“; normalna hrana i narodske kafane su „out“; kljuca se zrnevlje i „nouvelle cuisine“, piju se „eviani“ i to – uz povremeni skup šampanjac. O kokainu nećemo, kao ni o spidovima (ko nema za koku). Travu puše još samo nostalgični marginalci, jer od trave raste apetit, pa šta ćemo onda. Alkohol, za razliku od kokaina, goji; a tek škembići! Tako se mladi momci i cure pašte po teretanama i solarijumima, masiraju se, jedu dijete iz raznih sumnjivih novina, sve merkajući se da ko je vitkiji i više preplanuo, ko ima manje dlaka gde inače rastu. Jedini cilj je udovoljiti normi koju postavljaju profesionalni manekeni na slikama u glanc časopisima za te stvari. Ravan stomak, čvrsta guza, uspravni sisići, vitke noge, tanak struk, keramički osmeh (i plave oči – ako može). Svi bismo to voleli, naravno, ali dobri Boga nas je stvorio različitima i tu žalba nije dozvoljena.
Šta hoću da kažem? Kao prvo, da se i „fitnes“ i „velnes“ mogu postići veoma lako i mnogo jevtinije nego što to tvrdi istoimena industrija. Ima tu dva načina. Prvi je besplatan: ako ste – kao ja – takve konstitucije i genetike, pa ste vitki i snažni sami po sebi, dovoljno je samo zdravo se hraniti i taman dovoljno se kretati. Ako niste, malo pažnje u ishrani i malo više kretanja opet je dovoljno. Nekakvo staro američko dijetetičarsko istraživanje iz 1948. pokazalo je (poređenjem Krićana sa ostatkom sveta; Liland Olbou) da mediteranska ishrana eliminiše srčane probleme i dramatično produžava život (tada su Krićanke ubedljivo najduže živele od svih). Dakle: maslinovo ulje, riba, povrće, beli luk, paradajz, kozji sir i mleko i već to; dovoljno, hvala. Dakle, jesti laku i mediteransku klopu; kretati se dovoljno; biti umeren.
Kad se kaže „kretanje“, ne misli se na manijačko trčanje, onaj „džoging pa te strefi šloging“ (Balašević). Uvek se setim kako je Zuko Džumhur pitao tog nekog džogera u Herceg Novom kud se on tako žuri ako nam je već dobri Bog odmah na rođenju unapred izbrojao korake. U Los Anđelesu je osamdesetih bio običaj da se mahnitim džogerima poklanja plastična kartica na vrpci za oko vrata na kojoj je pisalo „Mene niko nije ubio, ja sam džoger koji je umro od infarkta“. Znao sam ih koji su džogirali do smrti. Znao sam ih takođe koji su jednostavno voleli da trče, od puste čamotinje; to razumem. Bicikl je odličan, ako otvarate oči i uši u saobraćaju, znam, godinama nisam silazio. Obično hodanje peške je najbolje, polako i odmereno. Kao klinac sam plivao (uspešno, dok mi nije dosadio bazen), planinario i bio izviđač, kasnije lovac. Hvala na pitanju, dan-danas mi je dovoljno tek nekoliko dana fizičkih napora da se vratim u dobru kondiciju.
Kad smo kod toga: ljudi sa najboljom fizičkom kondicijom među svim mogućim specijalnim snagama su pripadnici britanskog SAS-a (Special Air Service). Kad ih vidite, nikada ne biste rekli, posle svih tih Rambo filmova: srednjeg rasta, šlank, žilavi, neupadljivi (što je najvažnije). Nema tu telesne mase, steroida i bodi-bildinga; ima pameti i zrelosti. Steroidni bilderi od sto pedeset kila spadaju u tranzicijske zemlje poput Srbije, Hrvatske, Rusije i to.
A o stvarnoj fizičkoj kondiciji idući put.
