Pre nekog vremena bio sam na velikom IT sajmu, kao novinar. Uobičajeno je da se za takve događaje akreditujete, traže vam da popunite onlajn formular, navedete redakciju u kojoj radite i slično. Ali, nekoliko dana kasnije stigao mi je mejl iz pres biroa da mi je zahtev za akreditaciju nepotpun i da je potrebno da pošaljem skenirano potpisano pismo neposrednog nadređenog, uz dokaz iz onlajn impresuma redakcije da je taj zaista bitan u mediju za koji radim.
Najpre sam pomislio da su pomalo drski jer sam se za krupnije globalne političke događaje poput samita G20 lakše akreditovao. Onda sam shvatio da je na ovom sajmu kotizacija značajna i da mnogi pokušavaju da se registruju kao novinari, odnosno blogeri ne bi li ušli džabe. Organizatori su shvatili šta je jadac i pooštrili su kontrolu. Da skratim, malo sam se pomučio da skupim sve što treba, ali sam na kraju bio na sajmu i nisam zažalio. Od tada me svake godine ponovo zovu, više mi ne traže nikakve dokaze, trajno su me prihvatili.
Ako sajam može da razazna ko je pravi, a ko lažni novinar, ne vidim zašto bi to bio problem Fejsbuku. A tema lažnih vesti poprilično je uzburkala javnost u Americi, posebno onaj deo koji je nezadovoljan izbornim rezultatima.
Dakle, Fejsbuk ima mnogo načina da utvrdi da li ima posla sa opskurnim ili legitimnim sadržajem, s tim da treba da raščiste sa sobom da li žele da budu i arbitri šta je prihvatljivo novinarstvo, a šta nije.
Prvi način je da se mediji kod njih akredituju, baš kao i ja. Popune potrebne formulare i, recimo, zarade neki znak koji njihove sadržaje obeležava kao validne. Znak bi bio upadljiv tako da niko ne može da se prevari i pomeša reklamu ili satiru i novinarski tekst. Problem sa ovim pristupom je mogući uticaj politike. Evropski parlament je, na primer, izglasao neobavezujuću rezoluciju protiv Sputnjika i RT, te bi i Fejsbuk mogao da se nađe pod pritiskom da ih svrsta među lažne vesti. Iako nisu ništa lažnije od američke konkurencije.
Drugi pristup, možda bolji, bila bi legitimacija međunarodno priznatog lokalnog udruženja novinara. To bi i udruženjima dalo neku snagu i zaštitilo bi novinarstvo, a možda bi osnažilo i novinarske sudove časti. Jer bi medij rizikovao da ga skinu sa spiska pravih vesti.
Nevolja za Fejsbuk je što kada napravite jasnu razliku između tačnog i friziranog, postaje tek elektronski kiosk i prestaje da bude društvena mreža, makar kada su vesti u pitanju. A u društvu su glasine i tračevi dobrodošli čak i više nego istina. Koja ume da bude dosadna.
Ideja da će Fejsbuk da odredi sudbinu novinarstva je toliko bizarna da je sasvim izvesna.
