Em nam odvelo Ratka mečki Novog svetskog poretka na rupu, em zabranilo Nacionalni stroj, em hoće da nam otera Mladena i slične OBRAZovane veličine u ilegalu – pa dobro, majka mu stara, hoće li u ovoj izdajničkoj (post)dosmanlijskoj Srbiji ostati išta od Naših Tradicionalnih Vrednosti?! Kuku i lele, kako je krenulo, još će i čučavce da nam zabrane, pa šta onda ostade od našeg identiteta, bre?
Ovako bi se, recimo, mogao vajkati neki jače desno nahereni „Mile protiv tranzicije“ zgrožen najnovijim razvojem događaja, naročito kad bi ovo bio strip. Pa bi i taj naš delija, u skladu sa zakonitostima žanra, bio bar malo simpatično-infantilan. Ovako, izvan stripa a usred gurave srpske stvarnosti, samo je infantilan. I opasan, po sebe i druge. Ali, nije da nema nečega u svemu tome: nešto se ovde ipak pomera.
Evo, dakle, novog i potencijalno uistinu revolucionarnog priloga sekiraciji tog našeg imaginarnog – a tako sveprisutnog – „Mileta“, tog bića koje stalno nešto nagvažda o svom navodno tako predragocenom identitetu, a ovamo se hronično krije od svega i svih: na ulici fantomkom i kapuljačom, na internetu „nadimkom“. Enivej, Viši sud u Beogradu doneo je prvostepenu presudu kojom se usvaja tužba Gej-strejt alijanse protiv lista Press za govor mržnje prema LGBT populaciji. „Inkriminisani materijal“ na koji se sudu žalila GSA pojavio se 2. jula 2009. na veb-sajtu Pressa, i to u formi komentara čitalaca. U obrazloženju presude navodi se i da je ovaj list „dopuštanjem i omogućavanjem da se navedeni komentari postave na sajt diskriminatorski postupao prema LGBT populaciji“. GSA kaže da je ovo prva presuda govoru mržnje protiv LGBT populacije u istoriji srpskog sudstva i jedna od prvih uopšte na osnovu Zakona o zabrani diskriminacije, i ako je to tačno – a nemam razloga da sumnjam da GSA vodi takvu evidenciju, ljudi su, što bi se reklo, u materiji – onda je samo po sebi jasno koliko je ovo krupan korak. Naravno, krupan pod uslovom da ovakva ili slična presuda postane pravosnažna, i da postane neka vrsta standarda za buduće slične situacije.
Ima, međutim, u ovoj presudi još nešto vrlo krupno, što je čini „istorijskom“ u jednom još širem i univerzalnijem smislu. Dovitljiviji čitalac sigurno već pogađa na šta mislim… Dakle, šta smo ovde imali? Sadržaj zbog kojeg je Press tužen i (prvostepeno) osuđen uopšte ne postoji u novinama, tj. u „matičnom“, štampanom izdanju lista, onom koje ste mogli 2. jula 2009. (ili bilo kojeg drugog dana) da kupite na kioscima. On je objavljen isključivo na internetu, na sajtu tih novina. Štaviše, narečeni sadržaj nije autorsko delo Pressovih urednika, novinara ili komentatora, tj. „profesionalaca“ bilo koje vrste, zaposlenika ili plaćenih saradnika tog lista. Ne, radi se tek o privatnim, netraženim i neplaćenim „smatranjima“ korisnika dotičnog sajta, to jest, nekih svima, pa i uredništvu tog lista i sajta, nepoznatih ljudi, koji svoje „sadržaje“ u ogromnoj većini slučajeva ne potpisuju, i još smatraju da – kao „privatna lica“ (hm, više privatna nego lica, pošto su bez-lica) – nemaju nikakvu obavezu prema zanatskim, etičkim ili bilo kojim drugim standardima novinarske profesije i dostojnog javnog govora uopšte. To jest, mogu da drndaju šta god im se ćefne, pa i da pojedince ili grupe koje im se iz bilo kojeg razloga ne dopadaju slobodno vređaju, da im prete, da pozivaju na nasilje i diskriminaciju protiv njih etc. U izvesnom smislu, oni su čak i u pravu: njih ništa čvrsto zakonski ne obavezuje na bilo šta, jer sve što oni zapravo inicijalno čine jeste svojevrsna privatna prepiska; mada, doduše, sa svešću pošiljaoca da je namenjena publikovanju, ako to bude omogućeno. A da li će biti omogućeno – e, to već nije u njihovoj moći. Javnom je, dakle, čini tek objavljivanje na sajtu, što znači da su za to – naime, za transformaciju privatnog smeća u glavi u javni iskaz koji podleže tome prikladnim pravnim i etičkim standardima – odgovorni urednici i moderatori lista, portala ili nekog drugog medija koji takvo nešto objavljuje.
O pogubnoj ideologiji interaktivnosti koja je olako zarazila i zagadila čak i nekada ozbiljne medije pisao sam ovde više puta, neću vas gnjaviti ponavljanjem. Ideja o „samoregulaciji“ koja će nekako misteriozno i spontano stvari dovesti u red pokazala se detinjastom utopijom – a nikako drugačije nije ni moglo da bude. Zašto? Zbog nečega što se, da prostite, zove „ljudska priroda“. Besmisleno je dati ljudima priliku da nekažnjeno i anonimno budu svinje, a onda se čuditi i zgražavati kada neki od njih tu priliku oberučke prihvate i do balčaka eksploatišu.
Šta je uopšte rešenje, gde je izlaz? Naravno da se stvari nikada neće naprosto vratiti na staro, naravno da svaka promena dominantne tehnološke paradigme u neku ruku transformiše i način komunikacije. Megjutoa, ono što površni i neodgovorni proroci web-revolucije nikako nisu hteli da vide jeste da promena tehnologije ne može da znači i automatsku promenu etike! Takvo nešto ne biva! To vam je kao sa oružjem: danas možeš fizički lako i bezbedno ubiti čoveka, samo povučeš oroz ili čak pritisneš nekakvo dugme, sa velike udaljenosti, što je ogromna promena u odnosu na „mračna vremena“ kada si to morao da učiniš lično, sabljom ili topuzom, boreći se prsa o prsa, rizikujući da i sam budeš sasečen. Pa ipak, ni etičke ni pravne promene tu uopšte nema: ubistvo čoveka podjednako je gnusan i neprihvatljiv čin, osim u najstrožoj samoodbrani života, koja se ne sme prekoračiti ni za milimetar. Prevedimo to na jezik naše današnje teme: isti pravni i etički standardi moraju važiti za svaki javni govor, nezavisno od medija i tehnologije njegovog pojavljivanja. Drugim rečima: ono što nije pogodno za štampu („fit to print“), nije ni za internet – i basta! Sve drugo je dodatno popločavanje ionako već dobrim delom sagrađenog puta u pakao.
