Fakturisanje naivnosti

Srednjoškolsko dokoličarenje podrazumevalo je jednu zabavnu društvenu igru, makar je u Srbiji bilo tako. Napišeš dve „sviđaš mi se“ poruke, jednu ženskim, jednu muškim rukopisom, dakle više je uključenih i podmetneš dvema osobama u razredu. Onda se društvo u tišini zabavlja gledajući razvoj situacije. Dvoje su se tako smuvali, u mom razredu, mada mi je sada žalije što sam bio među piscima.

Ne znam je li takav običaj bio i drugde u svetu, posebno u Americi, u vreme kada su njihovi današnji top menadžeri stasavali. Tek, prošle nedelje saznasmo da su Gugl i Fejsbuk delimično nadrljali nasevši na sličnu priču. Neki Litvanac, Evaldas Rimasauskas (48. mu je godina, zapamtite to ime) slao im je poruke predstavljajući se kao menadžer ili šta god neke tajvanske kompanije sa kojom inače sarađuju. Preko svoje dve firme Rimasauskas im je ispostavljao fakture za obavljene poslove koje su Fejsbuk i Gugl uredno, džentlmenski plaćali i tako im je isisao 100 miliona dolara!

Prevara je otkrivena i dva giganta sada tvrde da su novac uglavnom uspeli da povrate, mada ne kažu koliko je u tom procesu bespovratno nestalo jer je teško poverovati da se Evaldas nije častio nečim skupim ili da neke pare nije sklonio na sigurnije mesto od uobičajenih računa. Što se njega lično tiče, trenutno traje borba da ga Litvanija izruči SAD gde ga čeka „pošteno“ suđenje, a FBI istražitelji su mu tokom istrage nežno saopštili da mu ne gine dugogodišnja robija u nekom američkom kazamatu. Moguće je da je to bio razlog zašto je pristao da veći deo novca vrati, ali to je manje bitan deo ove priče iako intrigantan.

Pitanje je kako su kompanije pune prepametnih glava i spremne da garantuju bezbednost vašim podacima na internetu bile ovako neoprezne sa sopstvenim novcem? I zašto je bilo potrebno dve godine pa da se utvrdi toliki minus?

Ovo drugo je lakše objašnjivo, reč je o firmama koje vrte milijarde dolara na nedeljnom nivou i potrebno je da prođe izvesno vreme da primete da se račun negde ne slaže u tričavim desetinama miliona.

Mnogo je ozbiljnije pitanje kako je Rimasauskas uspeo da ih prevari. Pošlo mu je za rukom da im podmetne lažne i-mejlove i tako krene u ugovaranje poslova u kojima nije bilo ničeg neobičnog. Firma sa Tajvana je njihov stvarni partner, fakture za naručenu opremu nisu iskakale iz uobičajenog poslovanja, ništa nije bilo nelogično ili čudno. Što govori da je najveća bezbednosna opasnost rutina. Vremenom pažnja popusti, a poverenje poraste, kao i poverenje u sistem i njegovu neranjivost.

To nije neobično ni u realnom svetu, ali na internetu često poslujete sa osobom koju nikada niste videli niti sreli i sve što jedno o drugome znate je ono što međusobno pišete u mejlovima. Preporuka je da se sa poslovnim partnerima barem jednom lično i fizički sretnete, što je teško ostvarivo ako ste mali i na različitim kontinentima. Što ovde nije bio slučaj.

Ali, ako mislite da je Rimasauskas car i žao vam je što mu ovo nije prošlo jer ne podnosite kompanije koje teže da nas porobe, nemojte da vas to plemenito osećanje mine ako jednoga dana u sopstvenom inboksu ili na bankovnom računu zateknete „malu dvojku“.