Dok sa strepnjom očekujemo šta će se danas desiti na ulicama Beograda, i pitamo se da neko neće – usled sveopšte mahnitosti – izgubiti glavu, hajde da razmislimo malo o tome kako je Srbija došla u situaciju da ponovo osvaja slobode za koje smo mislili da su bar donekle osvojene. Stekao se utisak, svih ovih godina, da postoji bar jedna kolateralna korist grozomorne Vučićeve vladavine, a to je da su pojedine manjine, i nacionalne i one druge, socijalizovane kroz participaciju u vlasti i kroz podelu režimskog medijskog prostora. Jeste da su izgubile bilo kakav subjektivitet, jeste da su – kao neka vrsta političkog stokholmskog sindroma – oprostili bivšim radikalima što su ih tukli, ali su barem prestali da budu „neprijatelji društva“. Vučić im je, na neki način, udario patriotski pečat. A njihove elite/vođe uspešno korumpirao.
Upravo na organizovanju prajdova proslednjih godina, sa sve onim natpisima „Ana je tu“, moglo se najbolje videti da Vučić drži pod kontrolom raznorazne ekstremiste ili kriminalne grupacije koje se kriju iza ekstremnih stavova. Zamolio ih je da sede kod kuće, i oni su bome sedeli.
Šta se u međuvremenu desilo? Jedni tvrde da im je Vučić sada dozvolio da se razmašu, što zbog toga jer mu društveni „cirkusi“ pašu, jer je to njegovo “vjeruju”, jer može Zapadu da pokaže sa kakvim „ljudskim materijalom“ Srbija raspolaže i da taj “materijal” jedino on može da kontroliše. Ako ne ja, doći će vam Milica Zavetnica i Boško Obradović – poručuje.
Postoje, međutim, i oni koji kažu da je Vučić zapravo izgubio punu kontrolu nad ovim grupacijama, te da one naloge sada dobijaju od Crkve i iz Moskve. Kažu da mu Belivukova grupa sada itekako fali. Šta god bilo, ne miriše na dobro, odnosno na dobro neće izaći. Ako je samo u pitanju „igra sa vatrom“, ova je veoma, veoma opasna. Žar koji se razgoreo možda neće moći lako da se ugasi.
Naravno, odgovor na pitanje kako smo došli do toga da, recimo, ljudi koji podržavaju prajd za nekoliko sati po javnoj podršci izgube nekoliko stotina prijatelja na društvenim mrežama i bivaju izvređani na pasja kola – mnogo je kompleksniji. Taj odgovor treba da uzme u obzir ne samo prirodu režima koji nas deset godina raspamećuje svojim igrokazima, već i prirodu ovog društva, obrazovni sistem, medijski sistem, te spomenutu ulogu Moskve i moćne institucije kakva je hiperkonzervativna Srpska pravoslavna crkva, koja troši ogromne novce, koji joj pristiže sa svih strana, kako bi ostvarila veoma štetni politički i društveni uticaj. Da bismo bili pošteni, trebalo bi da uzmemo u obzir i neke druge elemente: kao što je priroda prethodnih prajdova, koji nisu u potpunosti ostvarivali svoj smisao, ali i ukupnu nemoć nevladinog sektora.
Tu je i nemušta opozicija, ova tzv. centrističko-građanska. Jedan iz tog miljea je juče rekao da podržava prajd, ali da neće šetati jer ne deli ideje ovog događaja. Okej, hrabro je i to javno reći u poganoj atmosferi koja je sistemski napravljena, ali je i to u biti oportunizam. Jer, koje ideje širi prajd? To su ideje elementarnih ljudskih prava, pa se zato na zapadu u LGBT kolonama nalaze i levičari, i liberali, i konzervativci, a najmanje je bitno kakve su seksualne orijentacije. Naravno, ne i ekstremisti i neonacisti, ali oni su odista manjina koja mrzi i pije po kojekakvim birtijama, na marginama društva. Čak i kada steknu nekakvu političku moć, društvo i institucionalni sistem ih ponovo degažira na marginu.
Dosta smo se u poslednje vreme nagledali sistematski organizovanih produkcija tzv. moralnih panika u Srbiji i regionu. Ne ide to samo po sebi, uvek iza njih stoji dobra organizacija, veliki novac, razni pokvarenjaci koji profitiraju i, naravno, korisne budale. Zastrašujuće je i pomisliti da bi se ovakva žestoka produkcija moralne panike uskoro mogla upotrebiti i protiv nekih drugih manjina i marginalizovanih grupa. Kuda to vodi, nije nikakva tajna. Setite se fckng devedesetih!
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
