Ove nedelje televizija u Srbiji napunila je 64 godine. Tada je iz studija na Sajmištu uživo emitovan program, a prve reči je izgovorila spikerka Radio Beograda Olivera Živković. Tek posle je Mića Orlović sa osmehom vodio prvi Dnevnik u 20 časova. Dakle, televizija, po važećim zakonima, sledeće godine dostiže starosnu penziju. Malo je oblasti u kojima je televizija danas važan i ekskluzivan medij. Protekla nedelja je u Srbiji simbolično pokazala čemu sve ona danas služi i da li nam je uopšte potrebna.
Na prvom mestu, to je dominantni oblik informisanja najšireg kruga građana. Međutim, sa komercijalizacijom medija, televizija je postala osnovno sredstvo medijske političke propagande. Komercijalne televizije su tako, u svojim informativnim programima, sinhronizovano i senzacionalistički, pravile atmosferu neposredne ratne opasnosti uoči pregovora u Briselu i tokom njih. Izgledalo je kao da rat na Kosovu samo što nije započeo, kojekakvi partijski analitičari i medijski promoteri vladajuće stranke izluđivali su javnost u još jednom vikend ratu, koji se, po pravilu, završava obraćanjem Predsednika Vučića. On tada, u dužem ili veoma dugom obraćanju, opiše težinu situacije i sebe prikaže kao jedinog i sigurnog garanta mira na Balkanu. Dakle, Vučić ponovo prhne u nebo, ili tačnije u etar kao golub mira.
Tako je bilo i ovoga puta, a novinari iz tih ratnohuškačkih medija u momentu gube interes za Kosovo. Kako inače objasniti prvo pitanje na konferenciji za štampu posle istorijskog obraćanja Vučića o Kosovu, u kojem se traži komentar na Europrajd i izjave Ivana Ivanovića i Božidara Andrejića. Batali Kosovo, sad malo o pederima i letovanju. Tome danas služi televizija – u oblasti informativne propagande. Medij lišen etike.
Drugi važan segment je, naravno, zabava. Tokom leta je potrebno pronaći format koji ne košta mnogo, ne zahteva kreativnost ni invenciju, a može da traje nekoliko sati. Pink je odavno patentirao “Narod pita” što je svojevrsni tokšou o rijalitiju, podgrejani krompir od prekjuče i uvod u novu sezonu. Napirlitane starlete, seva golotinja i pljušte psovke, uz pitanja gledalaca – jer gledaoci su kao birači deo naroda, a narod pita, narod odgovara, narod ogovara, narod bira i narod, da izvinete, ume i da opsuje mater onome ko mu se ne dopada.
Hepi emituje višesatni format za rusofile, gde Rusija razvaljuje na svim frontovima.
Paradoksalno, najvažnija državna i politička pitanja ove zemlje obrađuju se samo na televiziji Hepi, ali isključivo u kafanskoj atmosferi Milomira Marića, gde sve gubi smisao osim jedne čvrste i neupitne tačke, a to je, pogađate, gorepomenuti golub mira i garant prosperiteta u Srbiji i na Balkanu. Sva pitanja i svi strahovi imaju samo jedno, uvek isto rešenje – Vučića. Sve drugo je sprdnja.
RTS se takođe na kraju leta dosetio “Leta na Adi” i preimenovao ga u “Leto u Srbiji”, čime je kreativnost autora potpuno iscrpljena. Žrebom se svakoga dana izvlače parovi voditelja i pokazalo se da, bez obzira na sezonu godišnjih odmora, RTS ima na desetine voditelja i voditeljki, pa još ako ne pada kiša, eto morske atmosfere, dva sata priče prođe za čas!
Osnovno pravilo je da nema teških tema i problema, Srbija je leti cela ko na plaži, razgaćena.
Nažalost, u oblasti zabave, komercijalizacija televizije je osim etike ukinula i estetiku, što je takođe bio neobično važan element TV programa.
Na kraju, svakako se postavlja pitanje da li bilo koji segment današnje televizije ima svoj smisao. Šta je odolelo tiraniji političke i ekonomske moći, propagande i bezuslovne zabave?
Šta je preživelo Internet, ekran mobilnog umesto “malog ekrana vaših TV prijemnika” i uticaj društvenih mreža?
Po mom mišljenju, isključivo živi programi, spektakli poput Evrovizije, ali pre toga direktni prenosi sportskih takmičenja. Jedino tu imate iskrenu emociju, nadmetanje, kolektivni doživljaj zajedničkog gledanja televizije ne sutra, ne odloženo, već sada i ovde. Možda najlepši primer, lepši i od fudbala, jesu prenosi atletskih takmičenja, gde je doživljaj nalik na onaj antički ideal jedinstva duha i tela, prevazilaženje sopstvenih limita i nadmetanje sa protivnicima. Naravno, postoje i marketing i politika u sportu, ali zar naše četiri medalje nisu dokaz da možete pobediti bez obzira na male kvote. Atletika zato nije kladionica, nema bet partnere, nema milionske honorare i sponzorske ugovore, a sportisti i sportistkinje potpuno otelotvoruju kriterijume etike i estetike.
Koliko puta ste se samo tokom prenosa divili njihovoj veštini, smirenosti i lepoti, osećajući da svako od nas upornim radom i disciplinom može biti bolji i nadmašiti sebe i druge, postati šampion… Još jednom hvala Arminu, Ivani, Adrijani i Angelini na lekcijama iz etike i estetike i podsećanju kako se pobeđuje. Hvala što su toj dami u godinama, televiziji, pokazali kako se ostaje u dobroj formi.
