Eto zašto je „Utisak nedelje“ dobar za društveno zdravlje: svako sam lepo prikaže svoju dijagnozu. Političku, naravno. A i voditeljka mu, naivna kao tri francuske sobarice, u tome malo pripomogne. Opštenarodna korist od celog spontanog autovanja je zagarantovana, jer nema ništa gore od toga kad je neko vlast, ili namerava i upinje se da postane vlast, a da zapravo ne znamo ko je i šta je – ili čak ni on sam to ne zna, dok ga ne suočite s pravim pitanjima.
Već neko vreme se mučim da objasnim neznavenima šta je pravi, načelni, trajni, neotklonjivi problem s Boškom Obradovićem, njegovom organizacijom i njegovom ideologijom, zašto o tome treba u svakom trenutku i te kako voditi računa, i zašto to vođenje računa nije nikakvo „navođenje vode na Vučićevu vodenicu“ nego elementarna društvena higijena; ili zdravstvena preventiva, ako hoćete. A onda sam Boško O. u Utisku o tome onako leđero kaže ama baš sve što treba…
Šta smo, dakle, saznali u ovom Utisku? Ne da je Vučić ovakav ili onakav, to nam je jasno i bez Boška i mnogo pre Boška. Nego smo saznali šta će (nam) raditi Boško ako „dođe na vlast“. Evo, recimo, LGBT osobama i podržavaocima njihovih prava zabraniće javno manifestovanje i tzv. paradu jer je to, kaže Obradović, u suprotnosti s „porodičnim vrednostima“ i većinskim patrijarhalnim moralom. E sad, to je „argument“ nepravne naravi, a u svakom uređenom društvu vlast odobrava ili zabranjuje na osnovu nekih pravnih akata, normi i merila, pa makar i izvitoperenih. U parlamentarnoj demokratiji nemoguće je uskratiti slobodnim ljudima pravo na mirno javno manifestovanje, jer bi to bio pravno neodbranjiv akt, a zabraniti to na neki suštinski nepravni način moguće je samo u otvorenoj diktaturi. U konkretnom slučaju: nemoguće je da homoseksualnost (i sl.) bude dekriminalizovana, kao što jeste, a da istovremeno tzv. gej parada samom sobom bude nešto nedopustivo i s onu stranu legalnosti. I zato, read my lips: može B. O. sto puta, i to sasvim iskreno, misliti o sebi kao pitomom „nacionalno odgovornom“ demokrati kojeg neki zli ljudi kleveću, ali on ne bi mogao da sprovede ovaj svoj naum u delo, a da istog sekunda ne ukine liberalno-demokratski karakter poretka. Šta iz ovoga sledi? Ili da je Boško Obradović načelni protivnik liberalne demokratije, ili da prosto ne zna šta govori, da reči napuštaju njegova usta prethodno neoverene od mozga. Navijam za drugo, ali ovo prvo mi izgleda mnogo verovatnije.
Osim ovoga, saznali smo i to da bi u „Boškovom poretku“ neko kao novinar Boško Jakšić bio u zatvoru zato što se, otprilike, „zalaže za priznavanje nezavisnosti Kosova“. E sad, zašto se u čudesnom Boškovom svetu za to ide u zatvor? Ne zato što bi Boško, veli Boško, to voleo i želeo, taman posla i sačuvaj bože, nego zato što, eto, tako piše u našem Ustavu, a Ustav je svetinja!
Simpatična konfuzija? Ne, samo konfuzija. Tamo gde je pravo jedino relevantno, Obradović se, u maniru prevejanog trgovca maglom, poziva na identitarno-moralističko-kulturološku metafiziku, a tamo, pak, gde pravu – shvaćenom kao skup propisa koji (u minimalno neophodnoj meri) ograničavaju i sankcionišu društveno neprihvatljivo, najčešće nasilničko ponašanje – uopšte nema mesta, jer se radi o nečemu što potpada pod slobodu mišljenja i javnog izražavanja, Obradović bi najedared da uzme paragrafe pa da ih zagrabi velikom kofom. Sorry, ništa lično, ne hapsim te ja nego Ustav! Samo što, sto mu muka, takvi paragrafi uopšte ne postoje, ne čak ni u Koštuničinoj ustavnoj sklepotini, niti u bilo kojem ustavu i zakonima država s demokratskim poretkom.
U svega nekoliko rečenica i u nekoliko minuta jedne TV emisije Obradović je prosuo nisku bisera koja je najbolji mogući (auto)portret antidemokratske ideologije i prakse. Značaj ovoga je nemoguće preceniti jer se tu ne radi o nekim dnevnim marginalijama, o kojima političari pričaju danas jedno a sutra drugo, nego o samim stubovima nečijeg „pogleda na svet“, na društvo, na principe na kojima se jedno društvo zasniva.
Nije ovo ni prigoda, a nema ni prostora, da se taksativno nabraja šta je sve iz osnova pogrešno u Obradovićevom shvatanju odnosa slobode i odgovornosti u demokratskom društvu. Dovoljno je reći, radikalno sažeto, da se prava i slobode građana u demokratiji tumače tako da je dozvoljeno sve što nije zabranjeno. Dakako, ni Ustav ni zakoni se ne bave time šta bilo koji boško jakšić misli ili govori o bilo čemu, pa ni o nezavisnosti Kosova. Kako se takve stvari regulišu u demokratijama? Svaka država, prirodno, teži očuvanju vlastitog „teritorijalnog integriteta“, ali ne po cenu odustajanja od demokratskog poretka. Zato je moguć referendum o nezavisnosti Škotske, ili Kvebeka, na primer. I zato, zbog demokratske naravi tih država, ti referendumi, gle, naposletku ne uspeju… Neko će reći: a Španija? Nije li tamo drugačije? Nije. Evo, puna je Katalonija, i ne samo ona, novinara, intelektualaca, političara i drugih javnih i nejavnih ličnosti koje se otvoreno zalažu za nezavisnost Katalonije, pa šta? Niko ih zbog toga ne goni. Pod krivičnim progonom su samo neki čelnici regionalne vlasti, jer su kao državni/javni službenici neovlašćeno preduzeli izvesne korake za ostvarenje te nezavisnosti, a kojima su, moguće, prekršili španski Ustav. Sam politički stav i njegovo javno zastupanje, ponavljam, nisu inkriminisani.
Doduše, nije ni u Španiji uvek bilo tako: evo, u vreme generalisimusa Franka bilo je strogo kažnjivo biti „separatista“, a bogme nije bilo ni gej parada, dočim su „porodične vrednosti“ bile pod striktnom zaštitom države, ljubi ih majka. A i Boško s njom.
