U obimom tankoj a po važnosti kapitalnoj knjižici o savremenom populizmu Šta je populizam (izd. Peščanik i Fabrika knjiga), Jan-Verner Miler, rekao bih, posebno insistira na jednoj lukavo-demagoškoj diskriminativnoj podeli koju populisti – i kad su u opoziciji, a još više kad su na vlasti –uvode u društvo: podeli na „otuđene elite“ i „pravi narod“. Ako vam to liči na onaj popularni narativ jednog ogranka savremene globalne levice o 1 odsto prebogatih skotova i 99 odsto nas sirotinje raje, zapravo ste na polupogrešnom tragu. Mada je i to famozno 1:99 svojevrsna floskula i objašnjenje složenih stvari na način prijemčiv (pre)jednostavnom umu, „pravi“ populisti ipak misle na nešto drugo.
„Otuđene elite“, naime, nisu samo zaista bogati i moćni ljudi. Štaviše, ima mašala bogatih i(li) moćnih ljudi koji uopšte ne spadaju u „otuđenu elitu“, nego su nekako volšebno završili u fioci gde čuči „pravi narod“: to su oni moćnici i bogataši koji su pokrovitelji, saveznici ili barem lojalni klijenti populista. Na drugoj strani, moguće je da vi živite od privremenih, loše i neizvesno plaćenih poslova, stanujete u loše zagrejanoj iznajmljenoj garsonjeri i nemate pojma od čega ćete da podmirite sledeću kiriju, a da budete proglašeni delom „otuđene elite“. Po kojem kriterijumu? Možda po obrazovanju, ili po nekoj vrsti društvenog porekla, ili po, hajde da tako kažemo, progresističkom političkom i sociokulturom stavu koji se ne libite da pokazujete, a koji je samim sobom izrazito suprotstavljen populističkom „setu vrednosti“.
Dobro, ali zašto je važno kako populisti razvrstavaju i dele jedno društvo? Zato što oni zapravo, nekad implicitno, a neretko i eksplicitno, odriču legitimnost značajnom delu društva, proglašavajući ga nekom vrstom stranog tela, veštački nakalemljenog na stari dobri nacionalni organizam. Koji se onda prirodno brani od invazije kako zna i ume, uglavnom nastojeći da nekako izluči taj „otrov“ iz sebe. To je toksična simbolička „preraspodela“ koja ima potencijal da, postane li vladajuća paradigma, uzdrma ili čak obori same temelje liberalno-demokratskog poretka baziranog na jednakopravnosti građana i jednakovrednosti njihovih prava da pretenduju na – zakonito i privremeno, mandatom ograničeno – osvajanje političke većine u društvu. Koju će prvom ili drugom prilikom izgubiti, jer tako to ide u liberalno-demokratskim porecima, čas si na vlasti, čas nisi… Nije Orban Viktor ni glup ni lud što ponosno trubi o svojoj depresivnoj kneževini od prokislog gulaša kao „iliberalnoj demokratiji“. Naravno da je iliberalna, samo što nije demokratija.
Primenjeno na presnu stvarnost i svakodnevicu, sve ovo znači da je sasvim moguća ovakva situacija: vi i vaš komšija sa druge strane tankog zida osmospratnice sklepane zlatnih devedesetih u ovakvoj interpretaciji sveta pripadate dvema sasvim različitim klasama, to jest kastama: vi ste Privilegovani Bez Pokrića, on je Onemogućavan Da Se Iskaže U Punoj Raskoši Svojih Vrednosti. Više društveno-klasno nego usko političko obećanje populista vašem komšiji i njegovoj ekipi glasi ovako: glasajte, (samo)prezreni na svetu, i otmite sudbinu zemlje – možda i sveta – od tih arogantnih otuđenih elita koje su vas maltretirale i potcenjivale još od školske klupe! To što ste kao ljudska jedinka možda manje daroviti, pametni, sposobni, marljivi ili pošteni ne znači da vam pripada manje prava na sreću i samoostvarenje, uključujući i onaj deo samoostvarenja koji znači prirodno i suvereno pravo da vladate, da ste moćni i uticajni, da se pitate za sve, uključujući i ono skoro sve o kojem ne znate skoro ništa… I stvarno, kume, ko je blesav da odbije ovako zamamnu ponudu?
E, sad sledi onaj deo gde vi, siti teorije, utrčavate u teren mašući rukama i postavljate ono čuveno pitanje: Pa dobro, Pančiću, ali kakve sad sve to ima veze s tzv. našom svakodnevicom? Megjutoa, ima, kao i uvek. Pogledajte tzv. spot kojim je Srpska napredna stranka čestitala božićne i novogodišnje praznike građanima Srbije, ili tačnije, ne baš svim građanima: samo onima koji su, kako se u spotu lepo vidi, ismevani od dvojice kanda bogatih i arogantnih fićfirića – dobro, više drkadžija toliko ispreterano antipatičnih da takve nećete naći čak ni po dorćolskim kafićima i klubovima – samo zato što rade ili bi želeli da rade neki pošteni manuelni posao (što ovoj dvojici bizgova iz nekog dramaturški neshvatljivog razloga jako smeta) ili su po nečemu drugom „nesavršeni“, ali voljni da rade na sebi (debeljuškasti tip na traci za trčanje), što takođe kod ove dvojice izaziva prezrivi zgroz. SNS ohrabruje te Ismevane da su na dobrom putu, da smeju i mogu sve, samo ako se udruže… u Srpsku naprednu stranku, dakako. Jer ih onda, eto, ima više od ovih drugih. Što mora da je tačno, pošto je SNS najmnogoljudnija stranka u Evropi.
Ali ko su, zaboga, ona dva odvratna primerka? E, oni su metafora „otuđenih elita“, a ove su, pak, sve ono u Srbiji što po bilo kojem stvarnom ili navodnom svojstvu bitno odudara od predstave o naprednjačkom glasaču, ili bar nekome ko bi mogao to da bude, samo kad – odgledavši ovaj spot – osvesti vlastitu poziciju.
Dakako, u stvarnosti izvan ovog spota ne postoji ama baš niko od njegovih aktera, osim kao banalno karikaturalna projekcija onog drugog. Zapravo, čak ni tako: pošto ni taj drugi ne postoji, samim tim ne može ni da ima „projekcije“.
