Eto, čim se Boris D. i Bata Ž. iznova posvađaju, odmah nastane novo srpsko-hrvatsko njesra! Pa ti sad reci da ti likovi nisu od nacionalnog značaja… Šegu na stranu, pre neko veče je beogradski glumac Nebojša Glogovac usred Zagreba pomalo dobio batine od dueta balavih navijačko-nacističkih bilmeza. O tome se već za vikend dalo čitati u hrvatskom tisku, a od ponedeljka i u beogradskoj štampi, s posebnim naglaskom na one štampane stvari koje su formom novine, a sadržajem nešto drugo, nauka još utvrđuje šta.
Najpre, otkud Nebojša G. baš tada u „dobrostivome gradu Agramu“ (Simo Mraović), i otkud da se tako zapije do sitnijeh sati? Njegovo Jugoslovensko dramsko pozorište gostovalo je prošle nedelje tri večeri zaredom u Zagrebačkom kazalištu mladih, s mašala reprezentativnim programom: Skakavci, Šine, Hadersfild. Gostovanje je, videh, čuh i čitah, bilo trijumf u svakom mogućem smislu: predstave rasprodate danima unapred, publika u delirijumu, standing ovations, kritika mahom zadovoljna. Za dobar deo kulturnog Zagreba/Hrvatske bio je to pravi mali praznik, i to se nije krilo.
Pre nego što će se ljuto zakrviti s njim, oni likovi su priupitali Glogovca da li navija za Zvezdu. Ovaj je egzaltirano potvrdio tu svoju sklonost, na šta mu je Bilmez odgovorio „e, jebi ga“, napomenuvši značajno da ceni samo navijače Rada, koji su – kako je rekao, pun respekta – „ludi jer nisu normalni“. Šta god to značilo. Biće da je to neka bizarna, nama ostalima teško razumljiva uzajamna simpatija po naci-liniji, neko misteriozno Belo Bratstvo. U takve nežne romanse među muškarčićima bledunjave puti obični, arijevski neosvešćeni smrtnici nemaju pristupa.
Moram vam nešto priznati: slučajno se zgodilo da sam iste večeri i sam prošao baš onuda, pored ZKM-a u Teslinoj. Šta ti je čo’ek, ka ‘tica! Obilazio sam, naravno, zagrebačke knjižare, a najbolje su u toj i okolnim ulicama. Na sreću, niko me nije upitao da li navijam za Zvezdu. Pošto, mis’im, navijam, pa možda ne bi bilo zgodno… Posle sam otišao s prijateljima na večeru, koja se – štono reć’ – zdravo odužila, i eto, sve u svemu: baš dok smo mi slatko jeli i pili i još slađe ogovarali i srpske i hrvatske književno-medijsko-političke likove & situacije, jedno kilometar južnije ona su dvojica Arijevaca hrvatske pasmine naganjala Glogovca i Nadu Šargin po hladnim pločnicima ulice Tesline. Ili Gajeve, sasvim svejedno. A sve zato što ovo dvoje nisu Arijevci srpske pasmine, nego obično, trivijalno glumačko Srblje; ordinarno četnikovlje, takorekuć.
Sam je Glogovac, najpre hrvatskim, a potom i ovdašnjim medijima hladne glave opisao šta se desilo, ali i uporno ponavljao da od toga ne treba praviti Svetsko Pitanje, jerbo se radi samo o dva frustrirana kretenčića, kakvima, uostalom, i Beograd vrvi. Ko ne veruje, neka pita Darka Rundeka! Otuda je prava vest zagrebački trijumf JDP-a, a incident s Glogovcem samo je bezvezna, ružna mrljica na nečemu lepom i čistom. I tom se mrljom moraju pozabaviti oni u čijem se gradu to dogodilo, a ne ovdašnji tabloidiotski sistematski kretenizatori javnosti, koji su veselo požurili da od toga naprave još jednu od strašnih priča o tome šta Oni rade Nama.
Hoće se reći ovo: baš briga prosečnog srpskog bilmeza i vernog potrošača tabloidiotskih pomija za tamo neko pozorište, i za nekog Glogovca, jebo ga taj njegov Hadersfild, gde je to uopšte?! Teško da je negde kod Lazarevca! Takođe, zabole ona stvar prosečnog hrvatskog imbecila za nekog Darka Rundeka, koji ionako živi po tamo nekim Parizima, a i stalno je, brate, u tom Beogradu – šta pošteni ‘Rvat tamo ima tražit, jeba ga Dorćol, da ga jeba!? Međutim, gle, kad se desi neki takav kretenski napad kao na Rundeka lane u Beogradu ili na Glogovca sada u Zagrebu, onda glogovci, rundeci i slični najedared – bez da ih iko išta pita – za one koji su prema njima ravnodušni ili ih čak preziru, postaju Jedni Od Nas, te se onda Mi osećamo silno napadnutim i uvređenim; utoliko pre što će nas drečeća retard-štampa ili neka retard-televizija okuražiti u tom uverenju. Posle toga, nije uopšte nužno da nam se eksplicitno kaže da ne bi bilo loše da prvom prilikom izvedemo neku prigodnu odmazdicu iliti retorzijicu nad prvom odgovarajućom žrtvom – a to je svako ko pripada Njima, ili nam se takvim makar učini. I tako se stvar ponavlja do loše beskonačnosti, dok svi ne pocrkamo u smradu uzajamnog gađanja govnima. Zato je tabloidno zgražavanje nad ovakvim događajima licemerno i odvratno: ta, upravo oni poletno i neumorno sudeluju u re-kreiranju i održavanju dominacije kulture „legitimnog“ nasilja nad Drugačijima, baš kao i sveprisutnog etnocentričnog kolektivizma, a ona pak neizbežno proizvodi takve „incidente“. Zahvalno se hraneći onim što im je prethodilo, „žestoko uzvraćajući“ na Ono Što Su Oni Nama Radili.
Proizvođači i nekritički potrošači tabloidnog diskursa & svetonazora zatočnici su najgore malograđanske histerije, te podloge svakog ozbiljnog nacifašizma. To što oni ispovedaju zapravo je kultura Novog Varvarina, prividno pismenog („zna sva slova“), suštinski divljeg i raščovečenog. Zato je za njih samo gostovanje JDP-a (ili Rundeka na EXIT-u, na primer) totalan ne-događaj: šta oni da rade s tim?! To ne hrani nijedan njihov fantazam. The Događaj je, međutim, kad neko „naš“ (pa makar i tamo neki glumac ili tamburaš) dobije „po pički“ (k)od Njih: e, tada se Krv uzburka, a jedino Krv upravlja njihovim vučijim strastima.
Ovakvo tretiranje „incidenata“, uostalom, samo je tamna strana redovne, domaće i mirnodopske tabloidne „politike glamura“: njih i njihovu publiku beogradska pozorišna premijera, recimo, ne zanima zbog predstave, nego da se vidi ko je došao, s kim, u kakve je krpe umotan. Banalni Um ne može da dopre dalje od trača, od gossipa; politika prema Drugima samo je nastavak trača drugim sredstvima: uvredama, pesnicama i pajserima, kad već VBR-ovi, avaj, miruju.
