Ne znam šta će nam pokazati postpoplavne analize, ali usudio bih se unapred da kažem da su u najugroženijim područjima, poput Obrenovca, najbolje prošli oni koji vole da kampuju. Po prirodi stvari, oni u kući imaju svakakve dosetke koje pomažu da život izvan civilizacije bude civilizovaniji. Recimo, kuvalo na gas ili gorivu kocku, uvek spremno. Nepromočivu odeću, jer nikad se ne zna. Baterijsku lampu i neku dinamo mašinu koja omogućuje da sami proizvedemo malo struje neophodne za osnovne potrebe, za mobilni ili portabl radio, jer radio je idealan medij za vanredne situacije.
Još bolje, postoje mali aparati, sa ručkom na navijanje, koji u sebi sadrže analogni radio-aparat, fleš lampu i USB priključak preko koga se može napuniti telefon ili tablet. Minut navijanja obezbeđuje desetak minuta „soka“, dovoljno da se čuju vesti ili pošalje poruka, pa i da se obavi kraći razgovor. Najjeftinija verzija, koju bi svaka kuća morala da ima (nemam ga, naravno), košta desetak evra. Ima i boljih, izdržljivijih i malo skupljih. Ali ovaj najjeftiniji staje u džep. Nije loše imati jedan u kući, tamo gde se drže sveće, šibice i prva pomoć, a jedan u kolima, ko ih ima. Zlu ne trebalo, a zlo ume da navrati, videsmo to ovih dana.
Posle poplave svi smo načelnici sektora za vanredne situacije, ali ako našu totalnu nespremnost za takve događaje možemo nečim da pravdamo, onda je to naša preterana oslonjenost na nove tehnologije. Navikli smo da na dugme regulišemo klimu u stanu i kolima, da poslove obavljamo onlajn, da za sve postoji aplikacija. Oslonjenost na mobilne telefone potpuno nas je odučila od planiranja bilo koje vrste. Alternativa ne postoji, nepotrebna je, sve se može brzo i daljinski dogovoriti, zakazati i odložiti, te je jama u koju upadamo kada nas priroda ošamari još dublja. I odande jedino umemo da vrištimo na podjednako razmaženu državu i da besnimo zbog oduzetog komfora.
Dobra upotreba tehnologije u krizi očitovala se u izradi sajtova i stranica na društvenim mrežama koje su bile podrška svima koji su se našli u nevolji. Počev od poplave.rs i poplave.info gde su se sticale sve moguće informacije o ljudima u nevolji i njihovim potrebama. Najgore što se može dogoditi jeste da te adrese zamru kada se voda povuče. To će biti najbolji znak da ne umemo da planiramo, već samo da reagujemo, jer čak ni kada situacija nije vanredna (a uvek negde postoji neki problem) moguće je davati savete o tome šta da se radi ako do nje dođe. Za takvo nešto dovoljni su entuzijazam i minimalna sredstva, a toliko svako od nas može da odvoji u mirno vreme. Isplatiće se kada zatreba, a ako ne zatreba nikada, tek tada smo profitirali.
U ovoj se krizi pokazalo da su mobilni operateri relativno brzo uspostavili svoje mreže na ugroženim područjima, samo ljudi koje je voda odsekla od nas nisu bili u mogućnosti da ih koriste. Najpre jer nisu imali struje, a to se da rešiti pomenutim radiom sa dinamom. Potom nije bilo sistema u koji bi se uključili lako i brzo, dajući podatke o svojoj situaciji jednostavnom tekst porukom, recimo.
Sad kada su se stvari malo smirile, ima vremena da se opremimo i pripremimo sistem za ne daj Bože. Ne treba da čekamo još hiljadu godina.
