Od kako je kancelar Nemačke Olaf Šolc bio u Beogradu, video i podržao, protiv rudarenja litijuma u Srbiji protestovalo se u ponedeljak u Aranđelovcu, Šapcu, Kraljevu, Barajevu, Ljigu, a pre toga u Loznici, Bogetiću, Krupnju, Koceljevu, Arilju, Valjevu, Grockoj, Negotinu. Srazmerno broju stanovnika ovih gradova i gradića na ulice je izašlo veoma mnogo ljudi. U apsolutnom zbiru taj broj ima manju težinu.
Ljudi se odazivaju pozivu na javno negodovanje zabrinuti da će im zemlja i voda biti za vijek i vijekova zatrovani, kivni na domaće zlikovce koji stranim zlikovcima budzašto hoće da prodaju njihovu plodnu dedovinu u koju će se u grozničavoj potrazi za baterijskim zlatom kopati toksične jame.
Ljuti su građani jer im je pre dve godine bilo obećano da je ta otrovna rabota sa Rio Tintom i litijumom skinuta sa dnevnog reda, a sad, gle čuda, ispada da je vlast lagala. Ista ona vlast koja je na vanrednim lokalnim izborima u decembru i redovnim u junu bez ikakvog opipljivijeg otpora lokalnog stanovništva pobedila u svim gradovima i opštinama u kojima se sada protestuje i u kojima će se protestovati.
Sada su građani poneseni novim litijunskim ustankom, mišlju da je uspelo jednom, pa zašto ne bi i drugi put, izašli na ulice rešeni da pruže otpor sprovođenju u delo projekta „Jadar“.
Taktičko povlačenje pre dve godine
Ova pomisao uliva nadu meštanima u dolini Jadra, ekološkim aktivistima, opozicionim partijama i svim građanima širom Srbije koji strahuju od toga da bi rudaranje litijuma kod Loznice izazvalo „ekološku katastrofu“, „uništilo život u zapadnoj Srbiji“, a i šire, i spremni su da pruže otpor združenim vladajućim snagama.
Nadu iz prethodne pobede u litijumskom okršaju crpu i oni malo uzdržaniji, koji su prema ovom naumu podozrivi pre svega zbog onih, koji bi trebalo da ga sprovedu u delo – neukim naprednjacima raznih fela koji se prvenstveno rukovode debljinom sopstvenog novčanika, pa potom, po službenoj dužnosti, partijskim interesima, dok je javni davno zaboravljena kategorija.
Jedini politički poraz Aleksandar Vučić zaista jeste pretrpeo upravo od ekoloških ustanika kada je pod pritiskom masovnih protesta i blokada saobraćajnica širom zemlje Vlada Ane Brnbić 2022. godine donela Uredbu koja je formalno stavila tačku na projekat „Jadar“, a suštinski samo na demonstracije.
Procenio je predsednik Srbije tada da je naboj kod ozbiljnog broja građana toliko velik, da se ovaj talas protesta neće, kao svi drugi, sam od sebe pretvoriti u penu, a da bi slanje specijalnih policijskih jedinica ili partijskih batinaša na demonstrante naišlo na otpor i dovelo do ko zna čega, pa se taktički povukao i stvar se smirila.
Taktički napad u sadašnjem vremenu
Da bi dve godine kasnije Ustavni sud odigrao svoju sporednu ulogu, Vlada, ovog puta Miloša Vučevića, projektu „Jadar“ pred dolazak nemačkog kancelara Olafa Šolca u Beograd udahnula novi život, pa je sve krenulo iz početka: predstavnici vlasti na čelu sa Aleksandrom Vučićem pripovedaju o litijumskim blagodetima, a građani pod rukovodstvom ekoloških aktivista i opozicionih lidera počinju da izlaze na ulice.
Drugačije okolnosti
Međutim, repriza se odvija pod posve drugačijim okolnostima od premijere. Tada je u zapadnom inostranstvu zelena srpska revolucija stavljana u kontekst otpora autokratiji i u velikoj meri nailazila na simpatije i podršku zapadnih vlada i medija, ili su se makar držali po strani. Zato su tada naprednjački medijski mapetovci trtljali do besvesti o zlokobnoj umešanosti nekih tamo zapadnih tajnih službi.
Sada je Vučić za oživljavanje i ubrzavanje litijumskih rabota dobio najotvoreniju moguću podršku Šolca, kome su tercirali predstavnici Evropske unije i ambasadori Nemačke, Sjedinjenih Dražava i Velike Britanije u Srbiji.
Onomad se u tzv. Evropi govorilo o mladim, ekološki osvešćenim građanima Srbije, sada je narativ maltene takav da ispada da se oni koji se bore protiv rudarenja litijuma isprečuju na putu svesrpskog prosperiteta i progresa, kao nekoć Indijanci koji su hteli da zaustave dolazak gvozdenog konja ili zatucanici koji su mislili da će krave popadati mrtve od straha ako voz protutnji njivom.
Tada se u prevashodnom strahu od reakcija sa Zapada Vučić uzdržavao od primene sile nad ekološkim demonstrantima, sada takve bojazni nema; tada je elan nezadovoljnika širokog spektra bio na visokom nivou i prelivao se i na vladajuće stranke, danas su kritičari režima posle izjalovljenih masovnih protesta nakon masovnih ubistava 3. i 4. maja prošle godine i poražavajućih decembarskih i junskih izbora ubijeni u pojam.
Osećaj da u naprednjačkom feudu, u koji se Srbija pretvorila, ništa ne može da se promeni, nikada nije bio toliko težak.
Šta dalje
Pustiće ova vlast da se po trgovima širom Srbije održavaju antilitijumski protesti, dopustiće da se u ponekom gradu blokira i poneka ulica i na kratko zaustavi saobraćaj. Ali, blokade međunarodnih saobraćajnica ili železničkih pruga neće biti tolerisane, ništa što izaziva međunarodnu pozornost.
Ovog puta će, sva je prilika, u tom slučaju biti primenjena sila, institucionalna ili vaninstitucionalna, i vinovnici privedeni, kao u slučaju pokazne vežbe kod Loznice kada je policija odvela aktivistu „Ne damo Jadar“ Zlatka Kokanovića i neke njegove saborce. Sve po slovu zakona.
Vučić se ovog puta dogovorio sa Šolcom, sa komesarima Evropske unije, sa zapadnim kompanijama, sa Rio Tintom da će srpski litijum 2028. ugledati svetlost dana i evropska tržišta. Nikakve uredbe vlade ovog puta neće biti koja bi to zaustavila.
Ako antilitijumski protesti budu počeli da se pretvaraju u nešto više od odavanja oduška nezadovoljstvu na ulicama i trgovima, vlast će pokušati da ih silom saseče u korenu. Oni koji kroče na prugu ili neki međunarodni put, moraju da budu spremni na sumanute optužnice za pokušaj rušenja ustavnog poretka, ili nešto slično što povlači sa sobom višegodišnje zatvorske kazne.
U ovoj zemlji, sa ovom vlašću, sve se uvek svodi samo na jedno: da li postoji dovoljan broj ljudi spremnih da podnesu ličnu žrtvu ne bi li se nešto promenilo. Drugim rečima: pitanje je čija je želja veća i volja jača, ko je dokle spreman da ide.
Jer suštinski problem nije rudarenje litijuma, već što je demokratija ubijena. Da nije, bilo bi godinama unazad javne rasprave na tu temu u svim medijima i u parlamentu, pa nikakvi ulični protesti ne bi bili potrebni.
