Poslednji na tabeli: Čeka se revanš u Tirani
U ponovljenoj utakmici Albanija i Srbija su odigrale jedan prema jedan, i nema te institucije koja će presuditi da je Aleksandar Vučić pobedio Edija Ramu, premijera Albanije, s tri prema nula i onda mu, ovom našem, oduzeti tri boda. Kao u fudbalu, pobedili smo za nekim astalom, ali smo poslednji na tabeli.
Svako od njih je odigrao svoju „zvezdu Granda“ i postigao svoj cilj: Rama je usred Beograda rekao da bi srpskim vlastima bilo racionalno da priznaju nezavisnost Kosova, a naš mu je odbrusio potezanjem zakletve, ustavne materije i dostojanstva u širem smislu.
Leteo je „dron“ i tamo i vamo. Sad je ostao „uzvratni susret“ i Srbija bi zbilja mogla da bude pri vrhu tabele političke lige kad se ne bi folirala oko banalnosti. Zgrozio sam se nad jedinstvom u osudi „Ramine provokacije“ i to od ljudi koji to isto, kad stiže od po njima kredibilnijih izvora političke moći, prihvataju kao suštu istinu, neminovnost, usud…
Poznajem podosta racionalnih ljudi koji su ljuti na Ramu posle onoga što je u najgorem izdanku srpskog novinarstva opisano naslovom „Edi Rama, šiptar bez srama“, ali, slabo se njegova poruka razlikuje od poruke Nemaca, Amerikanaca i ostalih svetlih tačaka kojima težimo, pa nekako licemerno zvuči da baš na Ramu izvadimo „onu stvar“.
Istina, nije baš morao da nam u Beogradu kaže ono što dobro znamo i bez njega. Ali, Rama ima svoje interese i briga ga za naša nacionalna osećanja. Vučić mu je odbrusio i pokupio par poena na onoj vrsti zaluđene političke scene koja još veruje u ustavnu preambulu i ostale zavrzlame oko Kosova, skuvane već poodavno u kotlu „nove evropske realnosti“.
Ali, ono što je dozvoljeno Jovu nije dozvoljeno volu, pa dok se novi svetski gospodari, oličeni makar u liku Jelka Kacina, duhom uvek prisutnog komesara za srpske zajebancije, mogu slobodno izražavati o srpskom gubitku Kosova, to, odnekud, kad kaže Rama, postaje uvreda, psovka gotovo.
Rama, dakle, nije rekao ništa što nismo znali i celo zgražavanje celokupne javnosti oblik je farisejstva i licemerja; bilo je samo pitanje na kome će političke frustracije da se istresu i tu se Rama, sa sve bratom, dronom i drugim odronom, pojavio kao idealna meta da u nedostatku Šestog topličkog puka jurnemo u himeru i maglu. Zaluđivanje umišljenom stvarnošću ometa svaku samospoznaju: Albanija je ozbiljna država, a mi smo, da prostite, „luk i voda“ i to što se Vučić naljutio služi samo uveseljavanju svetine i glumatanju brige o stvarima koje su davno opošljene.
„Ja Tarzan, ti Džejn“, a onda, kad se vidimo u Albaniji, da bude obrnuto. Važi? Važi!
Mala jeza: Šta će reći vojvoda?
Vojislav Šešelj, glavni je kandidat za novokomponovanog srpskog mučenika; nema tih klinova pod noktima zbog kojih bi on izdao ideju obračuna sa svetom koji je, po njemu, naneo štetu dobrim srpskim interesima. Ovakve priče imponuju ojađenom delu srpskog narodnog korpusa. Nema te društvene i nacionalne grupe koja neće pristati da neko umesto njih ponese krst i bude šiban trnovitim granjem, posebno ako to gleda s daljincem u ruci, menjajući kanale kad mu nešto dosadi.
Sad se vraća kući. Teoretičari zavere tvrde da su „zle sile“ pustile vojvodu kako bi naneo štetu Aleksandru Vučiću. Pre će biti obrnuto, odnosno, da će premijer profitirati i iz ove epizode srpskih političkih (ne)prilika: oreol iznad Vučićeve glave udarnički glancaju oni koji tvrde da se ceo svet protiv njega zaverio, a on, eto, odoleva, kao što će i sada.
Sigurno je, kao što sam već pisao, da se kod nekih javila sladostrasna jeza i nada da bi Šešelj mogao ozbiljno da naudi Aleksandru Vučiću, pa, ko vele, „ako mi ne možemo, pustimo Šešelja na njega“; on će da satre svoje bivše potčinjene.
Nešto ne verujem u to. Srbija nije ista kao ona Srbija u kojoj je Šešelj pristao da tamnuje, niti je on, čini mi se, isti onaj Šešelj koji je ispraćen trubama i prasetinom na let do Haga.
On je bolestan, stariji, umorniji i verovatno slabo obavešten o lokalnim prilikama. Njegov govor, svaki i bilo kakav, nužno je anahron i starovremenski. Stranka jedva da postoji. Nema tu para i infrastrukture. Svi su se razbežali; neki u vlast, neki u anonimnost, a ono malo što je ostalo nema ni para ni uticaja na aktuelne političke prilike u Srbiji.
On može samo da opanjkava bivše dočasnike stranke radikalnih namera, ali ne može da im naudi. To je već radio u knjigama protiv Aleksandra Vučića i Tomislava Nikolića, otkako su se ovi radikalno „deradikalizovali“. Ali, u rukama bivših nosilaca majica i bedževa s likom Šešelja sada su vlast, mediji – pa i čuveni „Laufer“ – i oni su vrhovni tumači političkih poruka. Šešeljev jezik uvek je bio dugačak, ali su i makaze vlasti izuzetno oštre.
Uostalom, videćemo šta će biti u danima koji slede, a o tome, između ostalog, pišemo na stranicama koje slede u ovom broju „Vremena“.
Basara u Prćilovcu: Ima li tamo neko pristojan?
Ima polemika i polemika, ali kad neko tako visoko podigne lestvicu kao što je to učinio Svetislav Basara u subotnjem broju „Danasa“, ostaje vam samo da priznate da ste poraženi. Onome ko zna o čemu se radi biće jasan prethodni iskaz, a onaj ko ne zna ostaće uskraćen za uvid dokle stiže basarabijski prostakluk.
„Teške reči“ su opšteprihvaćen trend. Ne ljutim se ja na Basaru, dovoljno mu je valjda što su čitaoci ljuti na njega, ali ako se on odvojio od pameti i pristojnosti, postoji valjda neko uredništvo koje je moglo i neformalno da mi se izvini ili i oni žive u strahu od basarabijske pomame da ide s Vučićem na miting u Prćilovcu, pa ko vele, znamo mi Žarkovića, ali ove tek upoznajemo.
