Izložbu slika sa nezaboravnim licima sviju predsednika Skupštine svečano je otvorila Slavica Đukić Dejanović, dragi gosti, čast mi je predstaviti vaše i poslaničke izabranike u koloru, od Unkovskog i Tomića pa sve do mene – SPS je i na početku i na kraju, kao što je mit na početku književnosti, ali i na njenom svršetku… Birači još nisu čestito ni razgledali portrete, a izložba već je postala kontroverzna, kao da je biznismen, a ne kulturni, umetnički i istorijski događaj.
Šta je bilo?
Pa, građanskim licima na službi u parlamentu (Gl.&Od.) prohtelo se da budu malko mecene, da obraduju predsednicu i njenih mislim dvadeset petoro prethodnika, da ih umetnički ovekoveče te da budućim poslanicima daju dodatni obol: postanite i vi predsednik skupštine, pogledajte kome je sve to pošlo za rukom.
Tiho, skromno, diskretno, pribavili su nameštenici Skupštine blagoslov i novac, još tiše, još skromnije i još diskretnije našli su slikara (da sam završio likovnu akademiju ne bi mi baš bilo srce na mestu što nije bio raspisan konkurs) i kazali mu: „Slušaj, vremena su teška, znamo koliki je ovo umetnički izazov, kolika je istorijska odgovornost i koliko će biti tvoje pregnuće, ali četrdeset hiljada evra je plafon.“ – „Ulje moje, ramovi vaši?“ – kazao je umetnik i sam prijatno iznenađen ponudom. Ostalo je istorija.
Istorija umetnosti.
Dok smo mi pratili tenis, Svetsko prvenstvo u fudbalu i „Farmu“ živopisac je živopisao, naručilac posla je li nadzirao stvaralački proces ne znam, uglavnom su se portreti blagopojavili i u skupštinskome holu je počela igra prepoznavanja, premda zbog budućih naraštaja i zbog stranih turista ispod svakog lica piše ko je i od koje je do koje godine rukovodio najvišim zakonodavnim telom. Sadašnja predsednica veli lakonski, doktorski, da ona sebe doživljava drukčije (lično mislim da sebe vidi kao još lepšu od slike: naša snaša ko ikona lepa/ nije svaka ni ikona taka, veli bećarac o nevesti), ali ako ju umetnik vidi tako neće ona preduzimati nikakove korake i mere. Toma Nikolić vladao je samo jedan dan, taj ga je dan ubacio među besmrtnike, a umetnik nije uspeo da uhvati vedrinu njegovog lica i duha; Nataša Mićić umalo da slikara obori na popravni, spremna je da čeka dok se ne pojavi novi Uroš Predić, takvome bi pozirala makar u istoriju ušla kao starica a predsedavala je u svojim najboljim godinama: možda bi ispod svakog portreta trebalo staviti DVD plejer kako bi posetilac mogao videti istorijsku i estetsku istinu koju umetnik, k sozhaleniu, nije uspeo da dosegne (likovni kritičar M. J. kuje ga pak u zvezde: radio je, kaže, sa izbledelim crno-belim fotografijama, a postigao takav kolorit!).
Dobro je ispao samo Predrag Marković, sa bradom i sakoom na kojem mu je šnajder presvukao dugmad i promenio naramenice izgleda kao da nam dohodi iz prošlog stoleća, i jedini kao da je pozirao u ateljeu Uroša Predića, Marši mlad kao kad je vozio škodu, Lilić koji je na pistu istorije ušetao sa brkovima ovde izbrijan, obrve mu se crne kao da su iz Gruzije i zapravo je pljunuti Brežnjev…
Ovaj društveni problem – kako prikazati velikane, politike, tiska etc. – naučno sam obradio uoči promene moje fotografije nad kolumnom, ispada da sam kao i mnogokad išao ispred svog vremena te da sam prateći sitnosopstvenički interes i vlastitu taštinu predskazao problem koji tišti slavne modele: slikar uživo nije video nikoga od portretisanih, dobio je, kak uzhe skazano, samo fotografije. Koje su prikazivale ranog nekog, možda čak i iz vremena koje je prethodilo njegovom zlatnom dobu, drugi su pa bili fotografisani u docnijoj razvojnoj fazi, kao uveliko demobilisani, i sad ko će reći koji je Zoran Lilić pravi Zoran Lilić: onaj sa brkovima, ili ovaj izbrijani, kakav zaista sedi u kabinetu ili u nanovo dodeljenim mu služb. kolima?
Gde nam je pamet bila da kad smo obnavljali parlamentarni život odmah ustoličimo i skupštinskog slikara: da osim fotografa i snimatelja u onim njihovim pecaroškim odorama sa silesijom džepova imamo u skupštinskoj sali i slikara. Štafelaj na podmazanim točkićima koji umetnik pomera shodno stvaralačkom procesu postao bi vremenom neupadljiv; bio bi kao onaj crtač koji u anglosaksonskom sudu crta porotnike, advokata pa i samog zločinca kome se ne piše dobro.
Skupštinski slikar bi, kao i službenici koji su poručili portrete, bio u stalnom radnom odnosu, premda bi i tada modeli bili dovođeni u neravnopravan položaj: Unkovski bi bio njegov početnički uradak, Nataša Mićić pozirala bi em na vrhuncu svoje lepote em u umetnikovoj najkreativnijoj fazi, doklen bi sadašnja predsednica možda bila portretisana u jeku stvaralačke krize ili na početku umetnikovog pada u socijalistički realizam (koji doduše ide uz Partiju koja ju je iznedrila).
Ili bi odmah nakon nečijeg izbora za predsednika/predsednicu trebalo reći: „Imenujte svoga portretistu, to je mnogo važnije nego ko će vam biti šofer, telohranitelj, savetnik ili šef kabineta!“ Pa bi svako bivao portretisan i portretisan sve dok neku verziju ne bi lično autorizovao: „Ovo sam ja! Slikaru dajte zaslužnu penziju, a unikat neka krasi hol i kad od saziva kojim ja predsedavam ne ostane više kamen na kamenu.“
Ali našto robovati tradiciji i držati se portreta kao pijan plota? Jeste skulptura malo skuplja, mukotrpnija i zauzima više prostora, pa opet, ima predsednika koje treba videti cele, u tri dimenzije, slici uvek nešto izmiče, a nešto se opet pa pojavi što niko na modelu nikad nije primetio. Zašto se napokon držati samo likovne umetnosti? Ako neki velikan smatra da bi ga muzičko delo predstavilo vernije nego slika, zašto ne? Opera „Zoran Anđelković“ po libretu samog glavnog junaka, nekog trećeg neka predstavi romanopisac, ili zašto ne i arhitekta?
