Otkad su najbolji među njima otišli, zavladala je nestašica kvalitetnih političkih pajaca na „regionalnoj“ sceni. Prvo je zapanjujuće talentovani Tuđman Franjo preminuo u Gospodu (ili u čemu je već preminuo, mišljenja eminentnih proučavalaca su podeljena) zaveštavši celokupnu svoju raskošnu duhovnu ostavštinu dvojici Splićana – njihova imena od ranije su poznata Organima Gonjenja – koji su vredni sastavljači antologije Greatest shits, a kojoj je Tuđman ključno doprineo svojim briljantnim radovima; onda je Šešelj Vojislav otišao u haški kazamat, gde doduše uredno smara osoblje svojim vickastostima čađavomehanskog žanra, ali nije to to, nema tu više onog pravog šmeka autentičnosti, sve to, iz one puste daljine, deluje nekako virtuelno, kao što je i sam Vojvoda više nekakav kompjuterski hologram samog sebe. I tako nam se scena, velim, maksimalno provincijalizovala: nije da nam nedostaje likova avgustovskog duhovnog profila (setite se samo svih tih keruma, bidža, hebranaga, vjerica, obrena etc.), ali to su ipak smehotresci lokalnog dometa, neizlečivi drugoligaši; nema tu, bre, formata…
Pa ipak, postoji jedan izuzetak: neviđeno talentovan momak, i dalje u usponu, a pri tome državnik, bato, a ne nekakav palanački luftiguz. U pitanju je, dakako, Dodik Mile, prvi relevantan igrač koji možda može zaseniti neprolaznu slavu spomenutih klasika i bardova iz devedesetih. Znate čoveka, ne sumnjam: do nedavno je bio nešto kao best frend predsednika naše države, ovaj ga je svugde sa sobom vodao; u poslednje su vreme kanda nešto zahladneli, nadam se da to znači da je naš predsednik napokon izgubio taj odviše specifični smisao za humor, ali tek ćemo videti je li taj blagotvorni gubitak trajnije naravi.
Enivej, šta je ključna osobina uistinu prvoklasnog, dapače velikog političkog pajaca? Pre svega to da govori o strašno ozbiljnim stvarima na strašno, upravo groteskno i skrnavo neozbiljan način. Sporedna je stvar govori li tako jer drugačije ne bi ni umeo – što je najčešće slučaj sa istinskim talentima – ili zato što lukavo procenjuje da mu to donosi poene. Posledice tog cirkusantstva u oba su slučaja manje-više iste: bruka i sramota, pokora i šteta.
Evo je tako Dodik Mile predložio nadležnim organima Bosne i Hercegovine da se u toj državi zabrani nošenje nikaba, burki i sličnih pokrivala za temeljito, odglavodopetno obmatanje ženske čeljadi, koja tako sprečavaju da se identifikuje identitet lica koje se u njih ufačluje. Ta zašto da ne – namiguje Mile šeretski i mangupski, sve se s jaranima laktaški podgurkujući od uživanja – kad je to tako evropski i demokratski, evo, ne rade li nešto slično baš ovih dana i Francuzi i Belgijanci, a spremaju se na tako šta i razni drugi na demokratskom i multikulti Zapadu?
E sad, u čemu je nepodnošljiva vickastost Dodikovog predloga? U tome što i on zna, i svi znamo, i on zna da svi znamo, i svi znamo da on zna, da se tu uopšte ne radi ni o kakvim nikabima i burkama nego o pukom nacionalističkom podjebavanju druge strane, koja inače i nije bitno „bolja“ od njega, pa će se stoga dati adekvatno podjebati, a bez toga ni nema pravog jalijaškog užitka u uspeloj provokaciji… Drugim rečima: fućka se Dodik Miletu za nikabe i burke, i za celu kontroverzu oko njih, za bezbednosni problem koji one (mogu da) predstavljaju, a kamoli za problem potčinjenosti žena u ultrakonzervativnoj kulturi koja otrovno meša tribalna sujeverja nomadskih zajednica i najzadrtije tumačenje islama, a koje su mešavine baš ti „pokretni zatvori za žene“ jedan od simbola. Dodiku je samo do nerviranja onih u Teheranu (kako, po vlastitom priznanju, naziva Sarajevo), a i to što njih to tako uspešno nervira opet je posledica srodnog mentalnog sklopa: malo ćeš u Bosni naći istinskih burkoljuba, ali kad im jedan Dodik stane zabranjivati burke, e onda će oni biti za njih, iz inata…
Tako, dakle, izgleda jedan otužni, farsični potkontinentalni odjek jedne inače sasvim ozbiljne i više nego važne globalne religijsko-kulturološko-političke kontroverze. Njen „prevod“ na lokalne prilike nosi autentičan zadah đilkoško-jalijaških pasjaluka i vaskolikog domaćeg barbarogenijstva, ponosnog na svoje ignorantsko prostaštvo; otprilike, to je prevod iz one ugledne prevodilačke škole koja Message in a bottle prevodi kao Mesečina, bato…
Dakako, bilo bi naivno misliti da liberalno-demokratski evropski Zapad nema svoje Dodike, tek nešto manje folklorne. Ekstremna, populistička desnica po svojoj je prirodi uvek ksenofobna, a u poslednjih desetak godina igra pre svega na kartu raspirivanja paranoje od muslimana i svega što „miriše“ na islam. To, međutim, nipošto ne znači da je problem kojim se ona bavi – na svoj način, manipulativan i bedan – iz prsta isisan. Naprotiv, on je i te kako realan, a to što ga se desnica demagoški dočepala zapravo je suštinska krivica prosvećenih levičara i liberala koji su odviše dugo reprodukovali plitku iluziju da je dovoljno biti „politički korektan“ i „uvažavati sve kulturološke različitosti“, pa će tako doći do harmonije različitosti u društvu… Naravno, desilo se suprotno, pa se sad na teži način vraćamo osnovnoj pouci: libertersko društvo mora se efikasno braniti od onih koji nastoje da ugroze njegove slobode. I da, naravno, ponekad to mora da se čini i represijom. Jer ta je represija usmerena ka opresorima samim: ona oslobađa njihove žrtve. Banalni i plitki „multikulturalizam“ to fundamentalno previđa. Lucidna britanska kolumnistkinja Jasmin Alibai-Braun (i sama muslimanka), u londonskom Independentu od ponedeljka braniteljima slobode fačlovanja žena odgovara ovako: „Radi se o pravu na izbor, kažu apologete. Je ‘l, stvarno? Pa, zašto onda ti aktivisti ne brane i prava muslimanskih i nemuslimanskih žena na Zapadu i Istoku da se NE pokrivaju?“. Zato što, namerno ili ne, promašuju ceo fudbal, rekao bih. Ali, Dodik Mile ne promašuje ništa, briga njega za sve to. Jer, i on je dečko iz te priče. Odnosno, kako bih vam rekao… Da se Dodik Mile rodio kao musliman, sve četiri njegove žene hodale bi svetom ufačlovane u burke.
