Spoznaja: Ko drži i nož i pogaču
Povodom tvrdnji Vuka Jeremića da Vučić planira referendum i vanredne izbore, Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, poručio je da neće biti nikakvih izbora u martu.
Nije Jeremić, i drugi zakleti opozicionari, jedini koji tvrdi da će sve biti suprotno od onoga što Vučić kaže, ali ovde se dobitniku Zlatnog lava potkrala i jedna materijalna greška. Naime, Jeremić u poslednjoj izjavi na temu izbora nije pominjao mart.
Predsednik Narodne stranke Vuk Jeremić tvrdi da predsednik Srbije Aleksandar Vučić planira da za 4. novembar raspiše referendum o Kosovu zajedno sa vanrednim parlamentarnim izborima.
„Niko (izbore) ne planira, niti oni ikog interesuju. Čemu, da bismo dobili još nekog poslanika više, a oni petnaestak manje? Neće ih biti. Opet su lagali“, rekao je Vučić.
U sve bih poverovao osim da Vučić ne vodi računa o izborima i da to nikoga, pa ni njega, ne interesuje. Od kad je došao na vlast pre šest godina, on je u permanentnoj izbornoj kampanji punog intenziteta što je i logično kada si političar i to još na vlasti.
On se i sada trudi da glasači na nekim vanrednim ili redovnim izborima (2020. godine) imaju dobru spoznaju u čijim rukama su i nož i pogača.
Opozicija smatra da je Zapadu potreban potpis Srbije na sporazum koji bi Prištini omogućio članstvo u UN i da Vučić planira da okonča pregovore o sporazumu, ali bi želeo pre toga da na izborima snažno potvrdi svoj mandat i da ga, ako može, još više ojača pokazujući da je neprikosnoveni autoritet. Otuda i spekulacije o vanrednim izborima – u martu ili novembru iduće godine.
Sad, ne znam da li je Vučiću taj mart slučajno izleteo iz usta, da li je samo glasno pratio tok svojih misli, ali ne bih bio iznenađen da se izbori tada i odigraju, utoliko pre što do tada ne može da se kristališe konkurentno opoziciono jezgro, mada sumnjam da će stvari za njih nešto bolje stajati i u novembru.
Žuti prsluk: Sirotinja ima dug fitilj
Opozicija pokušava da provocira narodno nezadovoljstvo i masovniji građanski revolt, ali to u Srbiji Aleksandra Vučića teško ide bez obzira na imitatorski pokušaj Boška Obradovića, koji se u Skupštini Srbije pojavio u žutom prsluku, simbolu otpora prema politici Emanuela Makrona.
Sirotinja kao što smo mi ima duži fitilj i dobrom većinom je svesna da zavisi od državne milostinje. Ima podosta gradova u Srbiji gde su jedini ljudi sa stalnim prihodom zaposleni u državnoj službi i teško da će na sebe navući žute prsluke.
Vučić i njegovi kontrolišu javno mnjenje i to će da čine još više i brutalnije, ali u osnovi svega je kontrola nad prihodima i raspodela koja stimuliše glasanje poželjno za aktuelnu vlast.
Za to postoje i sitni i krupni dokazi. Dragan Đilas tvrdi da je Telekom kupio od grčke Antene televizije 02 i Prvu. Formalni kupac je Kopernikus. I to objašnjava zašto je Kopernikus preplaćen. Država je preko Telekoma dala pare za ovu akviziciju, a Đilas još kaže: „Ako je do sada bilo bar malo svetla, i ono će se ugasiti.“
Stezanje gvozdenog obruča oko vrata prosečnog, većinskog srpskog glasača videlo se i pre mesec dana. S tim u vezi vredi istaći da je država izbegla da donese zakon kojim bi penziono pravo i prinadležnosti bila neka vrsta ugovora između države i građana, već je propisano da te odnose i iznose određuje vlada. Nešto slično kao Palma u Jagodini: „A za gospođu tri hiljade dinara.“
Isto se dogodilo sa novim odlaganjem primene platnih razreda za zaposlene u javnom sektoru. I tu će vlada da arbitrira umesto da utvrdi jasna pravila kojima se za isti ili sličan rad i s određenim nivoom stručnosti plaća jednako.
Očigledno je da ulazimo u izbornu godinu ako opštih izbora bude u 2019. godini (ili u predizbornu ukoliko izbori budu 2020. godine, što je, konačno, krajnji rok) i da izvršna vlast ne želi da ispusti iz ruku glavni alat u „izbornim radovima“ – direktan, uticaj, na ogroman broj glasača, bolje reći na njihove džepove.
Kad bi penzije i plate u javnom sektoru bile određene zakonom, vladi bi bilo oduzeto glavno manevarsko polje u bitkama za glasače.
Šta pokazuje budžet: Svet privilegovanih
Takav naum prenet je i u budžet za 2019. godinu. To se vidi po snažnom rastu plata svih zaposlenih u državi. Njihove neto plate porašće u idućoj godini za 9 odsto (u proseku; po sektorima između 7 i 12 odsto). U isto vreme, plate u privatnom sektoru porašće za oko 5 odsto. To jest, otprilike onoliko koliko dozvoljava rast bruto domaćeg proizvoda i produktivnosti. Iduća godina će biti već druga uzastopno u kojoj će plate u javnom sektoru rasti (gotovo) duplo brže nego u privatnom, jer je isti odnos – rast od oko 9 odsto u javnom, a 5 odsto u privatnom sektoru – zabeležen i u ovoj, 2018. godini. S obzirom da su trenutno plate u javnom sektoru već za petinu veće nego u privatnom, to znači da će se ova ničim opravdana razlika i dalje povećavati.
Za iduću godinu planiran je značajan rast investicija (sa 127 milijardi ove na 165 milijardi dinara), ali je gotovo čitavo to povećanje otišlo na nabavku opreme za vojsku i policiju. Dakle, u potpuno neproduktivne svrhe.
Sa 46 milijardi (što je duplo više nego što je planirano za ovu godinu, a čak četiri puta više nego prošle) ulaganja u „snage bezbednosti“ činiće gotovo trećinu svih državnih investicija.
Vlada Srbije, kad se sve pomenuto uzme u obzir, pokazuje da namerava da jača položaj i uticaj države. Naročito tzv. aparata prinude. I da će se ubuduće na njih najviše oslanjati.
U stvari, problem je što taj krug privilegovanih, piše Mijat Lakićević za „Peščanik“, i nije baš tako mali i što vlast računa da, dobro organizovan i kontrolisan, on može da joj posluži kao baza dugoročnog opstanka.
Ima tu i elemenata podvižništva. Eno ga Aleksandar Vulin koji je marširao 20 kilometara po ulicama Niša (o tom ruganju s vojskom pišemo opširno na stranicama koje slede), a Zorana Mihajlović je celo ministarstvo preselila u Grdeličku klisuru da nadgledaju radove. Na sedam dana, taman dovoljno da se prostorije ministarstva u Beogradu okreče i ukrase novim tepisima. Cena – 650 hiljada dinara.
