1. Odmalena znam da je Mihailo Pupin iz Idvora, sela udaljenog od Farkaždina tri kilometra. Od svoje desete godine imao sam čast da pomažem deda Mili skeledžiji (mi smo govorili skeladžija), prevezao sam mnogog Idvorca preko Tamiša; farkaždinska železnička stanica koja će četrdesetak godina docnije u filmu Mehanizam biti oličenje propasti bila je Pupinovim suseljanima, kao gođ i nama, jedina veza sa svetom (Zrenjaninom, Pančevom, Titelom i sl.).
Stanicu je u njeno zlatno doba bilo zabranjeno i fotografisati, a kad je propala morao je da se baš tu snimi film! Ali vratimo se u šezdesete. Nisam u Idvoru primetio ništa što bi ovo mesto činilo drukčijim od Farkaždina, gde su se blato i prašina na šoru smenjivali kao monsunski i sušni period u Indiji.
2. Iz Orlovata je Uroš Predić, videli smo njegove slike u čitankama, ali je Orlovat ostajao isti kao da je slikar bio rođen u Perlezu ili u Somboru; pred kućama mojih stričeva bila su dva reda belih dudova koji nam zagorčavahu raspust, sakupljali smo dudiće radi pečenja istoimene rakije o kojoj ni pijanice nisu imale lepu reč.
3. Farkaždinac Duško Epifanić je u streljaštvu postizao krasne rezultate i osvojio barem jednu olimpijsku medalju, ama se zbog toga nije baš ništa promenilo: Zeleni sokak bio je blatnjav kao u Seobama i Drugoj knjizi Seoba, u Zrenjaninu niko nije rekao: daj da tome Farkaždinu koji je proneo slavu AP Vojvodine sagradimo asfaltni put, hajde da im otvorimo zubarsku ordinaciju, da im damo neku telefonsku centralu koja nam je ostala iz vremena kad smo ma koliko nevoljno ipak pripadali Trećem rajhu. Ništa se nije desilo selu gde je Duško iz vazdušne puške ubio svog prvog vrapca: SSSR nije u moju školu poslao dvadeset pušaka da se i mi ostali oprobamo kao strelci, nije to učinio ni UNICEF niti bilo ko drugi, a očito je bilo da smo za streljaštvo stvoreni (Farkaždin je rođen u znaku Strelca, Srbija je Vodolija, o tom potom), pa zar da taj dar u celosti ode na krivolov i na međusobne obračune?…
Onako kako su prošli Idvor, Orlovat i Farkaždin proći će i Srbija: neće je zbog medalja drugi gledati kao specijalno mesto i neće se zbog sportskih uspeha baš ništa u njoj popraviti. Da, ali vi Banaćani niste svojim šampionima dali stanove!
Sad šampionki za pet minuta gradska skupština da stan, izvršni odbor će o svom trošku da joj kupi nameštaj, belu tehniku, ukrasno bilje, a zašto?!
Pa zato što je pronela slavu… Čiju aman-zaman slavu?! Pronela je svoju slavu i slavu brata svojega koji joj je trener. Mislimo da će neko u EU kasti: daj da te Srbe već jednom primimo u porodicu naših naroda, evo mala Nađa tamo živi; prezime joj nije na ić, ali ako nije Srpče to znači da i pripadnici manjina tamo nisu ugnjetavani nego plivaju koliko im srce želi i koliko im roditelji karata za bazen nakupuju, zbog nje ima da ulažemo u to Pančevo koje je zagađeno strahota jedna… Gradski oci Pančeva oponašaju beogradsku vlastelu koja je Čaviću pored silnih premija dala i stan – zar Nađa da do udaje stanuje sa roditeljima?!
Vera u reklamu tolika je da se praznoverci, tj. gradski oci, tj. pojedinci koji novac iz budžeta ulažu u reklamu i ne pitaju šta se tom reklamom zapravo hoće: je li Istočna Nemačka nakon strahovlade njenih plivačica doživela procvat, preobražaj?! Život prosečnog Kubanca da li se tumbe okrenuo zbog uspeha njihovih boksera? Jeste dok su uz kubalibre gledali televiziju u vatrogasnom domu, ali država naprosto ne može da iskoristi, zloupotrebi ili unovči uspeh svojih sportista onako kako bi ona htela! Ima u tome i neke pravde, jer bi političari svačiji uspeh rado prikazali kao plod njihove pametne, dobrohotne i dalekovide politike, au, kud ovo vodi?
Pa zar ja ne bih svetskoj šampionki, skromnoj, lepoj, simpatičnoj, pegavoj, dao stan u Pančevu?
Naravno da joj ne bih dao.
Kao što ne bih dao ni Čaviću, kao što zaslužnim sportistima ne bih dao penzije, o pevačima da i ne govorim, ja ne bih dao nikome ništa, u svakom slučaju ne bih natrposečnima delio šakom i kapom. Naoborot. Država je tu da pomaže onima koji svirepe uslove ovog ni-kapitalizma-ni-socijalizma ne mogu da istrpe i pregrme. Iza ideje šampionstva, elite, stoji mračna čežnja političara za natčovekom, oni javno i radosno pod noge bacaju načelo jednakosti, pravde i solidarnosti: ko je predsednika, gradonačelnike i gradske oce opunomoćio da toliko nagrađuju sportiste?! Dajmo dvadeset stanova odbojkašima, dvadeset vaterpolistima…
Makedonci se ubiše da dokažu kako je Aleksandar Makedonski to što mu prezime i govori, stari Grci izdejstvovali su da aerodrom u Skoplju ne bude „Makedonski“ nego „Veliki“, pa ja mogu da mislim ako hoću i na Aleksandra Sarievskog, koji zaista jeste veliki pevač, naša je pak zračna luka „Nikola Tesla“, novo ime ima da utrostruči broj kompanija, putnika pa i samog beslovesnog tereta: šta, niste znali da je genije srpskog roda, da, tata mu službovao u Lici koja je tada pripadala Austriji, bilo pa prošlo, državne se granice menjaju, dočim krv i DNK ostaju na vjeki vjekov, jednom Srbin večno Srbin, zašto Tesli posthumno ne dodelimo stan, kad je Kraljevina Jugoslavija dopustila da stanuje u hotelu, mestu koje je koliko god zvezdica imalo depresivno kao nijedno drugo, eh, što nismo imali ministarstvo za dijasporu, kao sad što imamo pa ja kao ubogi stanovnik matice Srbije trpim opsednutost vladajuće klase dijasporom i Republikom Srpskom, a iza te opsednutosti stoji šta – bolestan san o veličini!
Gradski oci dele stanove kao da su to knjige za odlikaše (i to je greška: knjige ponavljačima, a ne onima koji su usled načitanosti baš i dobili sve petice!).
