Kakvo nam je, dakle, prolazno vreme? Ovako: Evropa je, između Srbije i Kosova, izabrala – Hrvatsku; Kosovo je, između Srbije i Evrope, izabralo Evropu; Srbija je, između Evrope i Kosova izabrala Kosovo. Plus Metohiju, gratis. I šta sad? Pa, ništa. Kosovo ionako neće imati, a kanda neće ni Evropu. I još jedna zanimljiva stvar: kako to, miša mu, da jedino Srbiju niko ne izabere kada je u bilo kakvoj dilemi između nje i bilo čega drugog? Kako bre niko, Pančiću? Pa, zar naše ur-patriote ne naglašavaju stalno da „jedino Srbija nema alternativu“? Da, ali to se tako samo kaže; u stvarnosti, i oni svakodnevno između Srbije i Kosova biraju – Kosovo. Koje za njih, doduše, možda i jeste „srce Srbije“, ali šta da radiš sa srce(to)m ako nema organizma kojem bi ono trebalo da bude pogonska pumpa?!
Ali, nije to ono o čemu sam hteo da divanimo. Nego Đelić Božidar, takoreći do juče prvi čovek Vlade Srbije kada su u pitanju evrointegracije, a danas tek neka vrsta privremenog političkog penzionera. Naime, Đelić je održao obećanje da će podneti ostavku na ministarski položaj ako do kraja ove godine Srbija ne dobije zvaničnu kandidaturu za Evropsku uniju. Rečeno – učinjeno. Sada će Đelić sa udobnijeg mesta (a svako će mesto u skoroj budućnosti biti udobnije od onog na kojem je on sedeo do pre neki dan) moći da posmatra gordo posrtanje Srbije na snegovima, ruzmarinom i šaši zametenom putu ka Briselu via Kosovska Mitrovica (ili obrnuto), a za koji će se vrlo lako moguće pokazati da ne vodi ni ovamo ni onamo nego samo u Honduras, ne pravi nego onaj iz stare Balaševićeve pesme, onaj koji je metafora za one Basarine 3LPM. A ako je već do toga da se ide u Honduras, Boža bi bezbeli radije da se taj Veliki Transport nekako izvede bez njega, što je sasvim razumno. I što, šalu na stranu, nimalo ne umanjuje elementarnu korektnost, da ne rečem normalnost i moralnost njegovog čina prihvatanja političke odgovornosti za jedan krupan neuspeh, pa makar i da svi mi predobro znamo kako neće biti da je baš Đelić taj koji je tu nešto samostalno uprskao. Moćniji su igrači od njega zeznuli tu stvar, a njegovu je odgovornost, pored one klasično „formacijske“, ponajpre moguće naći u tome što je u njihovoj nužno gubitničkoj igri predugo sudelovao, mestimično čak i sa viškom entuzijazma.
O čemu se tu radi? Možda živim u iluzijama, ali Đelić B. mi nekako deluje odviše inteligentno da bi mogao iskreno verovati u sav onaj tadić-jeremićevski „I Kosovo i Evropa“ mambo-džambo, a ipak ga je ponavljao do besvesti, još se i smešnjikavo kopisteći kako „nikada nećemo priznati nezavisno Kosovo jer je ono kolevka našeg identiteta“ i sličan bla-bla, dostojniji jednog Artemija ili Amfilohija, nego iole ozbiljnog čoveka. Jednom Mićunoviću, na primer, takvo šta se ne bi moglo desiti: on gleda da poštuje „partijsku liniju“ koliko se baš mora, ali se ipak dobro čuva da ne lupa gluposti. Pa čak se ni Šutanovac – o Pajtiću da i ne govorimo; doduše, potonji se vrlo retko izjašnjava o bilo čemu južnijem od Dunava i Save (što je OK) – nije nešto isticao nonsensima na tu temu (radije se, avaj, bavio filozofiranjem o Ejmi Vajnhaus). Dakle, moja poenta je, ako pogledamo najistaknutije prvake Demokratske stranke, jedino je Đelić sebi dozvoljavao učestalije detonacije na ispraznu „kosovobraniteljsku“ temu. I još nas uveravao – a uzgred možda i sebe – kako se može napredovati ka Evropskoj uniji bez suvislog rešavanja „kosovskog pitanja“. A suvislo rešiti kosovsko pitanje znači ili bez femkanja uspostaviti s njim „dobrosusedske odnose“ (uz maksimalnu, neodustajnu zaštitu prava srpskog etničkog stanovništva), ili mu objaviti rat, zauzeti tenkovima Prištinu i Đakovicu, i tako ga vratiti u… kako ono beše… ah, da: „ustavno-pravni poredak Republike Srbije“, onaj iz Preambule, a i šire. Basta. Trećeg nema. Pitajte LDP ili DSS (možda i SRS), oni jedini znaju sve o tome, to jest, oni jedini govore nešto što makar pokušava da zaliči na istinu. Ostali se prenemažu, neki sa stilom, neki sasvim bez njega. Dobro, hajde, preterao sam: prenemažu se i Koštunica, Todorović & co. jer i sami nisu radi kavzi (tj. „svetom ratu za Kosovo“) nego im je samo do toga da se Srbija što temeljitije samoizoluje od Evropske unije, a pod idealnim izgovorom zvanim „ne damo Kosovo, more!“.
Dobro, ali gde je u svemu tome Đelić? Pa nigde, u tome i jeste stvar… Ispalo je da je njegov resor u aktuelnoj vladi još virtuelniji od onog čuvenog Ministarstva za Kosovo i Metohiju: pri ovakvoj konstelaciji domaćih i međunarodnih snaga, pre će Niški korpus umarširati u Podujevo, i to dočekan tepihom od cveća, nego što će Srbija u Evropsku uniju! Đelić je od početka morao znati da stvari tako stoje, i da će tako stajati i dalje ako ne dođe do fundamentalnog strateškog zaokreta politike, a ipak je sve vreme retorički vatreno branio ikosovoievropsku „zvaničnu liniju“ zvanu „Od svega po malo, za svakog po nešto“, ili u prevodu na jezik rezultata: nikome ništa. Mada, moram vam priznati jednu stvar, a vi to slobodno pripišite mojoj iracionalnoj naklonosti Đeliću: i ako bude rekao da se nije folirao nego da je iskreno verovao u Doktrinu Drvenog Gvožđa, ja ću mu poverovati! Mada je u delu političke čaršije odnekud stekao imidž gotovo pa političkog prepredenjaka, meni taj čovek neretko deluje kao – čim se radi o stvarima izvan ekonomije, o „čistoj“ politici – neki naivni dječarac. Ili kao amater, rečeno brutalnijim jezikom onih koji mu nisu skloni.
Đelić je, dakle, otišao među Đeliće uveoke, i neće se vratiti bez preke potrebe. To jest, ne vidim gde bi to za njega bilo mesta u visokoj politici i vlasti ako Srbija nastavi ovako da glavinja, i ako Tadić i establišment oko njega uistinu veruju da mogu doveka da teraju ovako, sveudilj ponavljajući, kao da nas hipnotišu, izlizane mantre u koje ni… ma, u koje ni Boža Đelić više ne veruje, bre!
