Đavolske muke s dijalogom – O popovima i političarima i zašto ljude zovu na razgovor ako samo u svog boga veruju

Vaistinu pakao: Udri po popu

Hristos se rodi! Vaistinu se rodi! Mir božji… a onda je, samo par sati posle, počeo pakao. Okidač je bio intervju koji je mitropolit Amfilohije, u građanističkim krugovima kršten kao Risto Sotona, dao lokalnoj televiziji iz Herceg Novog a sve povodom rešavanja statusa Kosova.

Kad se sve sabere i oduzme, Amfilohije se, osim karakterom, temperamentom i sjajem u očima, ne razlikuje u stavovima od drugih vođa pastve koji su se do sada oglasili, pa niti od stava u božićnoj poslanici patrijarha Irineja koji preti sušenjem desnice onom ko potpiše predaju Kosova.

Ali, Amfilohije ispade crni đavo, baba vračara, Milov pop, sveštenik koji je služio opelo živim ljudima (Vulinu čak dva puta) i da ne nabrajam više. Lepo je Dragan Đilas rekao da će sad dva dana biti miran jer je mitropolit trenutno razapet.

Gde sam to o popu gledao, čuo i čitao? Pa u medijima spremnim da pred njim metanišu, lupaju čelom o pod i ljube mu skute, ako ima šta da izjavi o NATO-u, crnogorskim poturicama i svemu drugom bogougodnom duhu srpskog medijskog primitivizma i tako sve dok se ne naredi drugačije. A sada je naređeno.

Amfilohije pripada onoj struji učesnika u javnom dijalogu koji, kao i Čola u onoj reklami „ne bi tu ništa menjao“, zagovara ideju zamrznutog konflikta između Srbije i Kosova, s verom da će sud jednog dana dati narodna pesma. To vam je, taj stav o mogućnosti da se konflikt zamrzne i da se još i kontroliše. To liči na pokušaj da golim rukama sprečite vodu da otiče iz puknute vodovodne cevi.

Apel o svom trošku: Oglas u „Politici“

Toj školi mišljenja pripada i apel intelektualaca potpisanih u oglasu objavljenom u božićnom broju dnevnog lista „Politika“, a tu se skupilo od „stavrofora do centarfora“ (Boško Jakšić, takođe u „Politici“) koji su o svom trošku iskoristili pravo da se odazovu pozivu, lično Aleksandra Vučića, da učestvuju u dijalogu.

Upitan da prokomentariše istupanja pojedinih crkvenih velikodostojnika, Vladimir Kostić, predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti, rekao je da smatra da bi svi trebalo da se strpe i da dijalog ako je „od samog početka zasnovan na međusobnim prebacivanjima, optužbama i podelama, gubi svaki smisao“.

„Akademija nije politička stranka da bi imala političku platformu, ona može samo da ponudi mišljenja pojedinaca“, rekao je Kostić.

Problem s javnim dijalogom je trenutno u tome što su se Vučićevom pozivu da u njemu uzmu učešća najpre, najbrže i najglasnije odazvali oni koji imaju ideju da je sadašnje stanje održivo i da to nudi neku perspektivu ljudima koji žive na Kosovu i Metohiji.

„Vreme“ želi da u granicama svojih mogućnosti doprinese tom dijalogu, u potrazi za obostrano prihvatljivim i održivim rešenjem, koje će proisteći iz aktivnog sučeljavanja stavova predstavnika političke i društvene elite i kreatora javnog mnjenja.

Projekat „Srbija i Kosovo – 2018: Godina raspleta“ zamišljen je kao višeslojna, multimedijalna platforma za dijalog o ovom važnom pitanju. Započet u novogodišnjem dvobroju, nastavlja se u ovom izdanju tekstom Dušana Janjića, direktora Foruma za etničke odnose (strana 32).

Ju, ju: Pa valjda znamo šta misle o nama

Kako sada stoje stvari, stiče se utisak da je za sada u tom dijalogu najglasnija Srpska pravoslavna crkva, koja je, barem po javno iznetim stavovima, za održanje sadašnjeg statusa, a poneki od glasnogovornika kao da se ne uzdržavaju da bace kletvu na svakog ko bi nešto želeo da promeni.

Dobro, i to je stav javno pa i bučno izrečen u dijalogu, ali smo sigurni da to nije jedini glas. Stvar sa tim dijalogom počela je trapavo i mnogi su se, reklo bi se pre vremena, zakleli da u tome neće da učestvuju i da neće da daju alibi Vučićevoj politici.

Ama to se dogodilo već 30. oktobra prošle godine, na prvi dan zasedanja Radne grupe za podršku unutrašnjem dijalogu o Kosovu. I dok su oni razmatrali kako taj dijalog treba da se vodi, deo opozicije poručio je da su takve diskusije farsa.

Bilo je jasno da stranke i pokreti koji u svojim statutima insistiraju na tzv. patriotskoj politici u tome neće da učestvuju.

U prilično šturoj najavi prvog sastanka Radne grupe navodi se da ona treba da koordiniše aktivnosti i pruži podršku državnim organima u procesu dijaloga. A i ostali su poverovali da treba da posluže tek kao pokriće i alibi Vučićevoj politici, čemu je doprineo i nespretnom izjavom Marko Đurić, direktor vladine Kancelarije za Kosovo i Metohiju, izjavivši:

„Grupa treba da podrži predsednika Republike i Vladu u jednom od najtežih poslova sa kojima se naša država suočila poslednjih godina. U narednih nekoliko meseci treba da sasluša i sabere mišljenja iz najšireg društvenog spektra o jednoj od najvažnijih tema za nas“, poručio je Đurić.

Ovom ocenom o podršci Vučiću i Vladi Đurić je, kao što sam već pisao, zamahao crvenom maramom pred očima opozicionih aktera u političkim i društvenim poslovima, pa je njihovo odbijanje da u tome učestvuju bila očekivana reakcija.

Pre neki dan, na prijemu kod Ane Brnabić (da ne bude da je samo Slobodan Georgijev bio tamo) pitao sam već pomenutog Đurića da uzme učešća u tom javnom dijalogu, kao što bi lepo bilo da i drugi članovi vlade i stranke napišu kako vide rešenje „Kosovskog čvora“, i znate šta mi je odgovorio? Otprilike: „To će ići teško. Znate kakav stav vlada i stranka imaju o vašem listu.“

Kako je moguć dijalog kada se insistira na „vama“ i „nama“, i zar nije u pravu predsednik Akademije kad kaže da dijalog „zasnovan na međusobnim prebacivanjima, optužbama i podelama, gubi svaki smisao“? Ja bih ovome dodao još i predrasude.

A za sada, nažalost, samo to se vidi i čuje na javnoj sceni.