Ranije je malo šta bilo privatno, sad se niko ne bi čudio privatnom zatvoru (ne mislim na ilegalna mesta, vrlo često usled baš te njihove tajnosti, tajnovitosti, i nezdrava, gde otmičari i drugi prestupnici drže taoce, dužnike i sl., govorim o privatnoj robijašnici, zavedenoj u privr. registar, koja bi ispunjavala sanitarne, sigurnosne i druge norme, koja bi imala vlastite čuvare, biblioteku, perionicu veša, možda i nešto obradive zemlje, dušu dale za preporod…
Imaš dom zdravlja, a imaš i privatnu kliniku sa više zvezdica, zakažeš pa čekaš u prijatnom predsobljencetu gde ima i besplatnih bombona, štampe i gde ti svira muzika po izboru medicinske sestre; zašto i osuđenik kad je već dogurao dokle je dogurao ne bi nakon pravnosnažne presude imao priliku da bira: da robuje u državnom kazamatu besplatno, ili da uz nazovimo i to participacijom uživa izvestan komfor. Ubica je izolovan, ne može da ponovi delo (iako mu se možda tek sad otvorio apetit za dalje rušenje toga tabua), ne može da utiče na svedoke, ne može da se sveti predsedniku suda ni svedocima, ne može na internet, ali može barem u džakuzi, kuglanu, sportsku kladionicu i sl.), e, pre možda godinu brat mi se javlja telefonom: „Znaš da je naša pošta prodata?!“ – Kako prodata?! To je nemoguće!“ – „Kakvi nemoguće! Kupila je jedna žena iz Kovačice!“
Reče mi da je i poštanski broj shodno vlasničkoj transformaciji promenjen, što sam odbio i da zapišem, propadaju mi marke zato što negde piše Jugoslavija, drugde SRJ, tregde SCG, sad ću kad god neko nov kupi poštu ja da učim i pamtim njegov broj, no way, pisaću na 23264 pa ako vidim da silna moja pisma i poneka uputnica ne dopiru do Farkaždina imaćemo ta gospođa iz Kovačice i ja reči, kako se nekad u 23264 govorilo kad se ljudi prilično sporečkaju a opet ne toliko da se baš pokarabase i takoreći zakrve.
Ove godine slavim pedeset godina saradnje sa poštom: par godina nakon što sam se opismenio počeo sam da čuvam retke razglednice koje bi od rodbine još nedorasle turizmu ipak ponekad stigle iz Opatije i sa Zlatibora, ubrzo sam ja poželeo da se obratim i ja njima, pošta me je fascinirala: napišeš pismo, atresu, zalepiš marku i nezamislivi pismonoša ima da odnese tvoje pismo kome treba, pa i u tajanstvenu ulicu grada Marakeša gde je naš kum, veterinar, proveo priličan deo radnog staža. Izvesno vreme, možda nekoliko meseci bio sam i filatelist: moja sestra od tetke izgustirala to, poklonila mi albume i podučila me kako da sa koverata putem vodene pare skidam marke iako će njihova prava vrednost nastupiti mnogo kasnije – trebaće možda sto pedeset godina da postanu retke i dragocene. Najviše maraka poticalo je iz meni dotad posve nepoznate države AIR MAIL, smeštao sam je te u Afriku te u Aziju gde sam znao za Egipat, Alžir, ovamo za Indiju, Kinu, Japan, ali sve države koje sam znao, uključujući i Englesku, Nemačku, Kanadu i Ameriku, nisu joj po broju maraka bile ni prineti: koga to imaju Seja ili tečin „Žitoprodukt“ u Air Mailu da nakupi ona otud toliko maraka?
Ovog leta trebalo bi da rode smokve, prve u ovome dvorištu danas vidljivom iz satelita, neko ko ima dobar kompjuter i oštar vid možda može da uoči tri stabla umotana u slamu i džakove od hartije, hteo sam danas da ih kurtališem tih zimskih gaća, ali sam rekao: nemoj, ako je za zimske gume rok 1. april, neka bude i za ove sadnice! Koliko lane mislio si da se nisu primile, pa si se posle obradovao pupoljcima i lišću, ove godine biće i plod: koliko će vas biti, hoćete li biti sitne, bićete svetle, zelenkasto-žute ili ćete postati dunkl plave?
Radujem im se, a opet, trešnja i višnje koje sam posadio na mestu stare jabuke (koja je sirota istrulila i morala je biti uspavana) dovele su me u nepriliku kad su prvi put rodile: višnja se od roda presamitila pa sam je morao podupirati i za nju je berba bila spas, a opet kao da to nije trebalo da budem ja, ja sam joj neki rođak.
U srodstvu sam i sa vinovom lozom koju je zasadio i orezivao moj deda, a s udovol’stviem jedem grožđe koje istrajno rađa, iako lozu ne prskam niti orezujem; loza samonikla na zidu ambara rodila je belim grožđem: ispod crepa te kotarke nekad su visile impozantne evenke donesene iz pokojnog vinograda, ovo bledo zrnevlje odblesak je neveseli negdašnjeg izobilja, više je slika grožđa nego grožđe, ali ne, divlji rizling je iznenađujuće ukusan i sladak uprkos pomanjkanju ne samo plavetnog kamena nego i sunca: to je južna strana kotarke i sunca ima samo rano ujutro, tek u smiraj dana tu bi iz pravca Perleza mogao stići koji iskošeni zrak, ali smo tu napravili šupu i letnju kujnu, tako da grožđe samovoljno zri (zre? zrije? ko bi to znao) u večnom hladu, iznad cigle koja ni usred leta nije topla, kao da je ukršteno sa mahovinom.
Neću imati vlastitu apsanu, pa ni seosku poštu, ali imam privatni muzej, kuću, štalu (koja evoluira u golubarnik), kotarke, kočine, oborac, šupe, tavane, podrum, voćnjak (višnjik sam danas morao da proredim: službenica Elektrodistribucije se kroz bašticu, dakle i kroz blato, i kroz krošnje višanja, probija do sata za utrošene kilovate, enofazni števec piše i dan-danas; belim poljem proveze se kao čun na po ravnoj vodi sleva udesno crveni ugrušak (istovetan kao 1959) – znak da se struja troši. Eto, domaćinstvo nije potpuno zamrlo: na dužnosti su frižider i sijalica na uglu štale/golubarnika (golumbarijum?) koja se s merom pali i s merom gasi. Retko odlazim na groblje, groblje svaki put podbaci, muzej nikada: samo što sam u njemu ja i ktitor, i kustos, i publika, i artefakt.
