Čitam vesti: Viktor Kiš imenovan je za direktora Muzeja savremene umetnosti. Čestitam, pomislim. Moje saučešće, pomislim u isto vreme… jer, već naslućujem pun kapacitet nevolje u koju se uvalio, kao pravi čovek, na pravom mestu, u najpogrešnije moguće vreme. Čitam komentare: nezavisna scena na aparatima! Ona druga scena, takoreći institucionalna, takođe je na aparatima. Imenovanje, koje se formalno desilo na predlog Ministarstva kulture, pršti od prepoznatljivog rukopisa Saveta za kreativne industrije, a Viktor Kiš, kako se navodi, nije čak ni bio među kandidatima prijavljenim na javni konkurs za ovu funkciju.
A ko je bio? Branko Dimitrijević. Jedan od naših najznačajnijih istoričara umetnosti i kustosa. Onoga dana kada se na konkurs prijavio, na svom Fejsbuk profilu objavio je svu konkursnu dokumentaciju. Što bi se reklo: nisam kustos, ali mogu da pogledam… i ono što sam videla, izgledalo mi je besprekorno. Isto tako, na konkurs je bio prijavljen i Vladislav Šćepanović. Kao osoba koja odavno prati i poznaje njegov rad, nisam bila iznenađena Šćepanovićevom prijavom. Naprotiv: delovala mi je kao potencijalno dobro kadrovsko rešenje… A onda, odjednom: konkurs ne važi! Samo smo se zezali! Što ste se isprimali?! Postavićemo koga hoćemo, kada hoćemo i kako hoćemo, i javnost nema prava da nam ospori ovo ovlašćenje! U redu, kaže javnost… Onda ćemo se sporiti, oko onoga oko čega možemo: dakle, oko stručnosti, lika i dela umetnika Viktora Kiša, direktora Kulturnog centra Stara ciglana i osnivača festivala Devet. … I počinje žurka! I kreće pakao!!!
Jedan portal objavljuje fotografiju postavljanja pločica u kupatilu, uz naslov da je KERAMIČAR postavljen za direktora muzeja… Pa, nema nikakve veze što je Viktor Kiš keramiku diplomirao na Akademiji primenjenih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu. Za sve nas koji nismo kustosi, ali – možemo da pogledamo, slika govori hiljadu reči i Viktor Kiš – umetnik sa velikim U, najednom ispada keramičar, rame uz rame sa Batom Gašićem, bivšim ministrom i direktorom Bezbednosno informativne agencije. Kad smo kod Gašića, i on je, doduše, tvrdio da nikad nije bio keramičar, ali se ne sećam da su mu ove tvrdnje zaista pomogle, u javnosti… Kad bolje razmislim, sećam se samo vica o Bratislavu Gašiću, u zgradi Vlade… Kao: ulazi Ministar, pogleda pločice i kaže: „C-c- c… Ko vam je ovo radio?“
Isto mi se pitanje provlači kroz glavu dok gledam kako se Viktor Kiš provlači kroz blato internetskih komentara, pa pomišljam: kako je lako upropastiti reputaciju umetnika! Svi smo u septičkoj jami. I apsolutno svi smrdimo. Neko više, neko manje, ali svi smrdimo… i svaki pokušaj da se izvučeš iz živog blata u koje tonemo – recimo, prihvatanjem lične odgovornosti za jednu javnu instituciju – može te samo povući dublje, ka dnu.
Da se razumemo: nemam sumnje u stručnost, sposobnost, znanje i dobre namere Viktora Kiša.
Naprotiv, beskrajno poštujem njegov dosadašnji rad… Ali naslućujem da to više nikada neće biti tema! Tema je konkurs i tema je zabrljana procedura. Tema su stručnjaci koji su se na ovaj konkurs uredno prijavili… tema će biti tračevi, kontroverze i politikantske veze… I čini mi se da već mogu da vidim kako Viktor Kiš ekspresno ostaje sam: bez prijatelja i bez podrške, u problematičnoj i zapuštenoj instituciji, jer sve naše institucije su problematične i zapuštene, pri čemu ne mislim samo na sferu kulture.
Oni koji su ga u ovo uvalili, nisu mu prijatelji. Da jesu, zvali bi ga da konkuriše, kao i svi ostali eksperti i vlasnici potrebnih kvalifikacija… To bi, makar nakratko, odložilo mogućnost spina i masovne histerije na temu: keramičar! Stare prijatelje će izgubiti, usled promene statusa, novih obaveza, celodnevnog radnog vremena i načina života, a nove – neće naći, jer niko ne voli da bude prijatelj s direktorom: direktori nisu kul… jer, direktori nisu umetnici, već menadžeri institucija kulture, pa neće proći ni pola godine, a Viktor Kiš će se naći u ulozi čiviluka za sve frustracije svojih saradnika.
Sve što mu želim jeste da ostane jak. Da ne zaboravi ko je, šta je sve uradio, šta je hteo da promeni i, najviše, zašto, jer odgovor na ovo pitanje, iz mog skromnog direktorskog iskustva, prvi iščezne kad se nagomilaju uvrede, izdaje i kritike. Verujem da Viktor Kiš već zna da neće biti lako, ali ne znam da li zna kako je teško odgovoriti na pitanje zašto, kada se potroše početni entuzijazam i inercija uspeha, povučena sa nezavisne scene.
Zašto se samo ja cimam, dok vi grickate semenke i komentarišete sa tribina? Zašto sam ja kriv za sve nasleđene probleme? Zašto mi dajete ovlašćenja, kad ne postoji odgovarajući zakonski okvir, za moje delovanje? I najzad: zašto odjednom više nikome nisam kul?!
Čestitam, direktore. Čestitam i pitam se… C-c-c… Ko vam je ovo uradio?
Autorka je dramska spisateljica i upravnica Šabačkog pozorišta
