Jedna od boljih strana rada od kuće je što ne morate mnogo da se prilagođavate drugima ili da se trudite da neprestano budete ljubazni prema okolini, posebno ako se trenutno ne osećate druželjubivo. Ne morate da se brinete ni da li se drugima sviđa vaša odeća, frizura, šminka, niti da se prilagođavate tuđim raspoloženjima, ne računajući ukućane.
E, pa, nije baš tako. A to ćete otkrivati kako vam se radni staž od kuće bude gomilao. Udaljenost od drugih izaziva posebnu vrstu psiholoških stanja, te je bilo potrebno osmisliti novi koncept ponašanja koji je dobio ime – digitalna empatija.
Pojam nije nastao u vreme pandemije, stariji je nekoliko godina, a pojavio se kada je uočeno da se ljudi koji provode mnogo vremena koristeći digitalnu komunikaciju često zbog toga ne osećaju dobro. Komunikacija je hladna, svedena, koncentrisana na produktivnost i bez brige za to kako se učesnik oseća. Pokazalo se da posle celog dana takvog rada ljudi ne osećaju nikakvo zadovoljstvo, imaju otpor prema poslu, osećaju da su mašine te koje upravljaju njima, a ne da je obrnuto.
Umesto da bude produktivniji, takav radnik postiže slabije rezultate i sve češće razmišlja o nekom drugom poslu i poslodavcu, što nikako nije dobro. Na radnom mestu to se rešava stvaranjem povoljne atmosfere i organizovanjem aktivnosti koje pomažu da zaposleni ima osećaj da je voljen, dobar i vredan za kolektiv, naravno ako je kolektivu do toga stalo. Ali, kako takav osećaj stvoriti onome ko radi od kuće i kompjuter ga remeti u uživanju u sopstvenom domu ili mu se, još gore, ni taj dom ne sviđa?
Prvi zadatak je stvaranje prijatnog digitalnog okruženja. Baš kao što se na radnom mestu biraju tople ili žive boje u zavisnosti od toga šta je svrha radnog prostora, tako se i korisnički doživljaj softvera kreira tako da stvara osećaj prijatnosti. Vodi se računa da unapređenje softvera ne frustrira korisnika, dakle, promene ne treba da budu nagle i obimne već umerene i logične. Ali, svako pristupanje digitalnom radnom mestu mora da izazove prijatno osećanje.
Drugi zadatak je da se komunikacija između korisnika humanizuje, to jest da ih se navede da povremeno u poslovnim razgovorima razmenjuju i privatne informacije, baš kao što bi radili na fizičkom radnom mestu. Ništa nije loše u tome da se u radnoj diskusiji dele recepti za ručak ili saveti gde se može lepo provesti vikend, koji film vredi pogledati, koju knjigu pročitati. Kada takvih izleta u privatnost nema, kada vlada strogo poslovna komunikacija, zaposleni nastoje da se što kraće zadrže u komunikaciji, da pobegnu kao što se beži iz lifta punog nepoznatog, nekomunikativnog sveta.
Frustracije izazivaju i tehnički problemi, slabiji internet link ili kompjuter od onog koji imamo na poslu, naročito ako posao zahteva veću brzinu i brži procesor. Poslodavac to mora da prepozna i reši, inače će se brzo suočiti sa padom produktivnosti koji neće umeti da objasni.
Digitalna empatija tiče se i ličnih odnosa, saučešća i čestitanja. To što vam mobilni operater, banka ili komunikacioni softver uredno digitalno čestitaju rođendan nije tek simpatična dosetka, već promišljena komunikacija koju vredi kopirati.
