Ima u jugoslovenskim (ali i mađarskim, češkim, poljskim…) filmovima iz pedesetih i šezdesetih, kao i u onima snimanim kasnije, ali s pričom lociranom u to vreme, dojmljivih prizora igranki iz tog ranog detinjeg doba rokenrola i pred sam osvit seksualne revolucije: momci i devojke rumeni k’o jabuke, pristojno obučeni i lepo začešljani, sede daleko jedni od drugih i stidljivo se merkaju, svako nekontrolisano mešanje tretira se kao opasnost; dobro, mladi gospodin (pardon – drug) može lepo da zamoli mladu drugaricu za ples, ali sve to mora da bude maksimalno čedno i bez bilo kakvih, daleko bilo, seksualnih konotacija… Igranke su, u starim filmovima, ali i u stvarnoj mladosti naših roditelja, budno i strogo nadzirali čuvari devojačke i momačke socijalističke čednosti, obično njihovi nastavnici, a ponekad i posebno budne drugarice i drugovi iz Omladinske organizacije; ako zatreba i ako se stvar otme kontroli, uredovala je tu i narodna milicija… Jer, nekako je čuvarima poretka bilo posebno važno da ta omladina, tresnuta divljanjem hormona i latentno sklona svakovrsnom nekontrolisanom ponašanju, nipošto ne podivlja, a u tom je smislu sve moglo biti opasno: „divljački“ rokenrol je sam po sebi bio nedoličan, a tzv. sentiši su bili nezgodni zbog intimne blizine mladih plesača…
Šezdesetak godina kasnije, izgleda da smo se vratili u to čedno (a zapravo čemerno; čemer je uvek pravo lice svake usiljene čednosti), naizgled davno prohujalo vreme. Zapravo, možda je danas i nešto gore: „igranke“ su, kao takve, proglašene nečistim. I zapravo ih ni nema, a ako se gdekoja provuče, to bude skandal prvog reda, o kojem pišu novine, „oštro osuđujući pojavu“. Javni razlozi za to su ovaj put epidemiološke naravi, što će možda nekoga zavarati, ali ne bih ja previše pažnje i poverenja poklanjao tome: uvek ima neka „javna opasnost“ koja preti našem malom čoveku, a od koje ga valja čuvati silom, pošto on uglavnom nije kadar da se čuva sam. Nego bi – samo li ga pustiš bez nadzora – radio sve one stvari koje mu prijaju, a koje nisu dobre za njega, a ni za moral ili zdravlje „šire društvene zajednice“.
Pre neki dan se u jednom intervjuu i sama ikona naše epidemiologije, potpukovnik Kon, pohvalila svojom osobitom strogošću: bilo je, kaže, „devet zahteva“, za popuštanje epidemioloških mera, ali Krizni štab je – pomalo preko volje – usvojio tek dva, a da se jedino potpukovnik pitao, kanda ne bi ni toliko. Dopušteno je, eto, da restorani i kafići s baštama (samo s baštama – a ide jesen?!), kao i prodavnice, rade dva sata duže, što je po Potpukovniku veliki ustupak, koji možda i nismo zaslužili. A onda se krenulo u priču o tome kako građanke i građani, naročito mladi, samo li ih pustiš bez stroge kontrole, uzmu da se ponašaju, popije se koja više, bude tu igre i pevanja, a to je korak do zagrljaja i poljubaca, naročito ako noć uzme da odmiče, i tako… zna se da to ne može da se završi dobro. Znali su to i Konovi prethodnici, brkate tetkice i stričevi iz jugoslovenskih i lagerskih crno-belih filmova. Da se Potpukovnik pita, verovatno ne bi smelo ni da se peva „24000 baci“, kao tada, jer se u toj pesmi slave poljupci, fuuuuj…
Znam već napamet besnu reakciju korona-paničara: „šta, bre, hoće ovaj Pančić? Kakve igranke i kakvi potpukovnici, ovde imamo posla s opasnom epidemijom i treba svi da se ponašamo odgovorno!“. Eh, kao da je to sporno… Nevolja se, kao i uvek, krije u detaljima. Ako „detaljem“ možemo nazvati činjenicu da je sve više segmenata našeg svakodnevnog života izloženo samovoljnim i neretko sasvim neshvatljivim represivnim odlukama neke proizvoljno odabrane i u Ustavu i relevantnim zakonima nepostojeće grupe ljudi („Krizni štab“) koja može da se meša u ama baš sve, a ako joj se neko suprotstavi, taj će orkestrirano biti etiketiran kao kovidiot, ako ne i nešto gore…
Ovo s prodavnicama i ugostiteljskim objektima je dobar primer. Niko ne ume da vam objasni tako da ne vređa vašu inteligenciju kakve, dođavola, veze s epidemijom ima da li moj dragstor radi do 21, do 23, ili celu noć, kao što je dragstoru primereno? I šta je to što koronavirus tako „napaljuje“ noću da postaje jako opasan ako ostanem u mojoj omiljenoj kafanici, na čašici razgovora, u 23.15 ili, daleko bilo, posle ponoći? Kakve to veze ima s bilo čime? Ako neko veruje da ima odgovor, molim ga unapred da uznastoji da bude suvisao i konkretan! Možda sam kovidiot, ali nisam idiot…
A zašto, pak, ja tražim nekakve „nedolične“ paralele, da nisam oboleo od paranoje? Pa, cenim da neće biti. Evo jednog primera. Kako danas izgleda „večernji režim“ života u Novom Sadu? Ugostitelji rade do 23 (oni s baštom od pre dan-dva do 1, ali to je već nevažno, s dolaskom hladnih večeri), nema prodavnica otvorenih preko noći, pekare i objekti koji prodaju „brzu hranu“ rade samo „na šalter“. Dobro, šta ćeš, korona-iznudica, proći će… Možda, ali: stanje opisano u pretprošloj rečenici je u dlaku prepisano iz programa koji je ovdašnja desno-konzervativna vlast razmatrala pre koju godinu, kad nije bilo ni pomena o bilo kakvoj epidemiji! Da prepričam iznova, za sporije kapirajuće: korona je uredila Novi Sad (a i druge naše gradove) tačno po starim, vrlo pretkoronskim namerama i projektima bar jednog dela ovdašnjih vlasti. Šta to znači? Ono što ja trubim još od marta: ne radi se ovde o virusu i o (legitimnoj) odbrani od njega. Radi se o odbrani slobodnog društva. Na svaki slobodnom čoveku svojstven i dostojan način.
