Da li nam se vraćaju devedesete?
U medijima je sve češće lako prepoznati pečat demagogije Miloševićevog doba. Iz malih političkih čarki uvek možemo nazreti obrise mnogo veće opasnosti, a to su politička nekultura, autoritarnost, seksizam, diskriminacija ili odnos politike i medija.
Prvi primer je sukob u odboru za spoljne poslove Skupštine Srbije između Nataše Jovanović (SRS) i Marije Obradović (SNS). Radikalka je prekidala izlaganje koleginice nazivajući je „neurotičnom“ i „spikerkom sa televizije Kraljevo“, a Marija joj je odgovorila da su radikali „dovedeni u Skupštinu da glume majmune“. Posle je skandal stigao do sednice gde ga je poslanicima prezentovao Šešelj, a potpredsednica naprednjaka Marija Obradović je uputila nekakvo tunjavo izvinjenje i pravdala se kako je samo „glasno rekla ono što su svi u sali mislili“. Već na ovom primeru možete videti količinu bizarnosti koja prati politiku, ali će vas to gađenje možda sprečiti da primetite količinu društvene patologije u ovoj devojačkoj tuči izazvanoj narcizmom malih razlika.
„Spikerka“ je očigledno uvreda za svaku političarku bilo kog nivoa, nešto kao „novinarčić“ ili „bedno piskaralo“. Pošto je uvredu rekla žena ženi, to mu dođe kao neko niže inteligencije. Zatim, stranke u parlament neko „dovodi“, neko drugi osim birača, što se provlači i kada se vlast obraća opoziciji – „doveli vas RIK i pritisci iz raznih centara“. Slobinim žargonom – prekrajanje izborne volje građana! Na kraju, kao nekada, šesto čulo i treće oko u politici, Marija je glasno rekla ono što je osetila da su drugi mislili! Kao psihologa, zanima me da li u tim periodima čuje unutrašnje glasove poslanika pojedinačno ili samo predstavnike poslaničkih grupa. Lepo je počelo.
Nastavilo se bizarnim i vulgarnim dobacivanjima koje je Šešelj upućivao Zorani Mihajlović tokom svečane ceremonije svečane zakletve članova Vlade Srbije.
Ukoliko u Skupštini njoj dobacuje da se „nabode na njegovo koplje“, mora snositi posledice izrečene uvrede. Da ne bude zabune, vređao je i muškarce, dobacujući „Klempo“ jednom kolegi i bivšem stranačkom saborcu. Za sada bez ikakvih posledica. Ova bizarna mizoginija i duhovitost iz bircuza nisu od juče i tolerisale su se kada je Šešelj takve stvari govorio predsednici Hrvatske – nazivajući je, između ostalog, i „kobilom“ uz različite seksualne aluzije. Još jedna zaboravljena lekcija iz devedesetih – pravila ponašanja su ista i za strance i za naše.
Olimpijada je uvek za komentatore RTS-a prilika za pokazivanje patriotizma. Postoji jedna tradicija u atletici, koju naročito volim i pratim, da se nadigravanje Juseina Bolta (Jamajka) i Getlina (USA) gleda kao borba siromašnih i bogatih, Amerike i ostatka sveta. Tu priču je, koliko se sećam, veoma eksploatisao pokojni Duško Korać. Bolt je opet pobedio, opet smo uživali u njegovoj magiji, a komentator je neprekidno ponavljao kako je „Amerika opet ostala bez medalje“.
Ova omaška nije slučajna i govori o dve strane naše megalomanije. Do ovog trenutka, samo rvač Štefanek će ući u finale i osvojiti medalju. Dakle, nismo ispunili megalomanska očekivanja sa kojima je javnost ispratila naše sportiste u Rio, a čak je i Toma Nikolić dao sebi za pravo da komentariše koliko se „neki trude“. Po opštem uverenju nacije, on nas je izbaksuzirao. Nadalje, drage kolege iz Sportske redakcije – navijamo i mi kod kuće, a medalje su i zlatne i srebrne i bronzane. Voleli mi to ili ne, čak i u atletici – na 100 metara, srebro. Ja bih skakao do plafona kada bi Srbija uspela da ga osvoji.
Sloba je metaforično vaskrsao u javnosti posle mini kampanje koju su pokrenuli Ivica Dačić i Aleksandar Vulin. U presudi Radovanu Karadžiću koja je doneta pre nekoliko meseci Milošević je izuzet od zločinačkog udruživanja radi etničkog čišćenja u Bosni. Presudu od preko hiljadu strana niko nije ovde ni čitao detaljno, medije nije bilo ni briga o dr Dabiću, ali se ova činjenica debelo zloupotrebljava radi revizije istorije. Po gvozdenoj logici, ako nije kriv, znači da je nevin ko bela golubica. Vulin ide dalje i kaže da je to potvrda ispravnosti Slobine politike, dok Mrka već daje 80 odsto šanse da se Miloševiću podigne spomenik. Fascinira me ta Mrkina matematička vidovitost, ali i procena koliko vremena treba da prođe da narod zaboravi koliko mu se smučio Milošević.
Slobodan je za socijaliste i JUL neka vrsta stare štednje (nešto kao lova na Kipru), pa su valjda odlučili da danas od Miloševića prave nekakvog mučenika ili srpskog Če Gevaru. Međutim, čak ni u Vladi nema jedinstvenog stava o ovom pitanju, pa je Zorana Mihajlović rekla kako je 5. oktobra bila pred Skupštinom i demonstrirala protiv Miloševića. Premijer Vučić je morao da prekine ovu raspravu izjavom da ne želi da živi u „devedesetim“, već gleda u budućnost. Dakle, devedesete ipak nisu u fazonu.
