Danas se u svetu obeležava Dan mentalnog zdravlja. Mi ga dočekujemo u zemlji sa rekordnom godišnjom potrošnjom lekova za smirenje, koje građani u najvećoj meri koriste bez saveta lekara. Mentalne bolesti još su tabu tema, zgodna samo za tabloidno izveštavanje i malograđansko zgražavanje.
Kao društvo, patimo od posledica krize, posttraumatskih tegoba izazvanih ratovima, tu je uvek prisutni alkoholizam, upotreba sintetičkih droga kod sve mlađih adolescenata, a posebnu medijsku pažnju izazivaju porodično i vršnjačko nasilje. Psihijatrijski pacijenti su, naročito u manjim sredinama, i dalje stigmatizovani, pa se može reći da umesto prevencije još uvek vlada nerazumevanje i strah od psihičkih bolesti.
Kako se ovom temom bave naši mediji?
Svakog dana, u jutarnjim ili popodnevnim programima, obavezan gost u studiju je lekar. Istraživanja pokazuju da naši gledaoci, naročito oni stariji, pažljivo prate emisije ako je u studiju „doktor“. Međutim, uprkos sve češćoj pojavi psihičkih tegoba, najređi gosti su psiholozi, psihoterapeuti ili psihijatri. U najboljem slučaju, njihovo mesto zauzimaju „lajf kouči“ koji će vam ponuditi laka rešenja za većinu problema. O mentalnom zdravlju se govori neuporedivo manje nego o ostalim zdravstvenim problemima.
Paradoksalno je da na televiziji svakog dana imate opširne izveštaje o vremenskim prilikama i njihovom uticaju na naše zdravlje i raspoloženje. Kada je ovih dana temperatura pala za desetak stepeni (u skladu sa godišnjim dobom), detaljno su nas upozoravali na mogućnost glavobolje, srčanih tegoba, pada koncentracije, osećaja trnjenja, lošeg sna ili razdražljivosti. Psihičke tegobe su često hronične prirode, pa tako vreme osim na astmatičare i srčane bolesnike deluje i na pacijente sa hroničnim psihološkim problemima. Zamislite samo da o mentalnom zdravlju dnevno na televiziji govorimo makar kao o meteoropatiji.
Mnogo češće, ruku na srce, na komercijalnim televizijama, gledaćete, čak i u vestima, detaljne izveštaje u okviru crne hronike gde se pojavljuje i mentalni poremećaj. Tu ćete čuti sve detalje o žrtvi ili počiniocu zločina, videćete sve morbidne detalje o izvršenju, anketu sprovedenu među komšijama i shvatićete da je mnogo, mnogo ranije bilo jasno da nekom baš nije dobro. U tabloidnom izveštavanju ne poštuje se ni profesionalni ni etički kodeks kojim je jasno preporučeno kako se izveštava u ovakvim slučajevima.
Međutim, slučaj je namestio da je na RTS-u upravo emitovana mini serija Gorana Markovića „Delirijum tremens“. Ovo delo je izvorno nastalo kao pozorišna predstava, u kojoj je ulogu Dagija, glumca sa višedecenijskim glumačkim i alkoholičarskim stažom igrao Predrag Ejdus. Ove godine na je FEST-u prikazan film sa Tihomirom Stanićem u glavnoj ulozi, a snimljena je i TV serija od četiri epizode. Ovaj TV biser je takođe svojevrstan omaž glumačkom zanatu, uz koji se veže alkohol. Goran Marković je neko ko možda najbolje (praktično od rođenja) poznaje glumački mikrokosmos, atmosferu pozorišta, glumačke strahove i frustracije, kao i sve rizike koji ovaj poziv nosi sa sobom. Zato se na iskren i topao način bavio pričom o glumcu koji posle godina pića doživi delirijum tremens i pokušava da se izbori sa njegovim posledicama. Namerno nisam rekao da se izleči, jer ovo je priča koja ide do same suštine, do uzroka zašto se neko bavi glumom i zašto počinje da pije.
Scena i podela su kamerne, svedene na bolničku sobu, pozornicu ili glumački bife. Priznajem da sam se pribojavao mogućih paralela sa filmom „Poseban tretman“, gde je društveni mikrokosmos prikazan kroz alkoholizam i odgovor na ono pitanje krilaticu: Šta je to u ljudskom biću što ga tera prema piću.
Pokazalo se da je Goran Marković želeo da ovu priču otkrije dubinski, u čoveku koji bira glumu i bira čašu bežeći od svojih najdubljih strahova. Ovo svakako nije popularna tema, ali je bilo primetno da su svi glumci u podeli (a tu je apsolutno prva liga naših glumaca) igrali situacije i sudbine koje su im bliske. Zato je ovo svojevrsna glumačka psihodrama, što je i jedan od dramatuških detalja. Posebno je snažan utisak ostavio Tihomir Stanić, naročito ako znate činjenicu da je sam prošao kroz proces lečenja od alkoholizma i o tome već otvoreno govorio.
Valjda je zato dobro što ovogodišnji Dan mentalnog zdravlja prati „Delirijum tremens“ Gorana Markovića. Reč je o stanju kada notorni alkoholičari naglo prestanu da piju. Tada nastaje stanje dezorijentisanosti u vremenu i prostoru, javljaju se halucinacije, strah, nesanica, psihomotorna uznemirenost, kao i niz problema sa radom srca, pluća i jetre. U tom stanju je Goran Marković prepoznao sličnost sa strašću prema glumi, ali je analogija možda još šira. Zato valjda TV programe opisujemo kao „ludilo“, a društvo kao „šizofreno“.
