Danak u krvi

Vojislav Koštunica predsednik je svih Srba, gde god ovi stanovali, čije god državljanstvo imali, tako ga ja vidim, zato ga sve rane našeg roda bole, zato mu duša pati i grca. Još kad je na proslavi Matice srpske osudio one koji bi da nas dele i da čupaju naše tkivo video sam koliko su mu se duboko u srce urezale narodne pesme gde rodoljubima, ustanicima i hajducima neprijatelj čupa nokte… Nadao sam se da za njegove vladavine i njegovog života nijedan Srbin neće biti iščupan i presađen u Hag, ali, ali, sudbina je drugo htela, bivši predsednik prijedorske opštine poslat je na informativni razgovor baš tamo…

Ako je neko muški ožalio izručenje Milomira Stakića Hagu, to je bio predsednik Koštunica, brzopleti čin nedostojne, nepromišljene i – što je za jednog legalistu najbolnije – nezakonite kolaboracije sa Tribunalom oštro je osudio, čeljad koja su sunarodnika predala očinski je ukorio i zavetovao se da toga više neće biti.

Bio sam uveren da je hapšenje i izručenje Stakića izvedeno iza leđa predsedniku. Iz onoga što je rekao Čeda Jovanović ispada da nije, hapšenju su, kaže, prethodile konsultacije kojima je prisustvovao i Koštunica, ali ako i nije bilo iza leđa, onda mora da je bilo uz nos, u inat Koštunici. Ne verujem da je predsednik Koštunica glasao za izručenje, ali čak i da je glasao „za“, većina je morala glasati protiv! Ako je usled neispavanosti na trenutak i prenebregao ono što je obećao petog oktobra, da će Tribunal biti deveta rupa na svirali, ostali su morali imati na umu ovaj amanet. Po meni, kad vladar da besu, ona ima da se poštuje, sam vladalac može i da zaboravi na nju, vladalac ima pravo da izlapi ili, daleko bilo, da umre, svita ima da pamti njegove reči i da štuje volju njegovu.

Kao što je Milošević bio predsednik svih Srba i bio pozvan u Dejton (a bio je samo predsednik jedne od dveju federalnih jedinica države koja nije ni ratovala u Hrvatskoj i u Bosni!), tako je sada predsednik Koštunica majka svih Srba, bili ovi državljani Jugoslavije, Republike Srpske, grada ≈ikaga ili Svete gore. Ja i ne znam je li Stakić imao jugoslovensko državljanstvo, neću ni da se raspitam, jer ne znam šta bi bilo gore: ako smo izručili jugoslovenskog državljanina, zlo i naopako, ako može Stakić u Hag, može i Milošević! Ukoliko smo pak predali onoga ko je iz druge države došao ovamo i pribio se uz nas oslanjajući se na svetinju srbijanskog gostoprimstva, onda smo kao jataci gadno uprskali, i predsednik ima rašta tugovati.

Nisam ni znao kakav je teret ministar pravde primio na svoja demohrišćanska pleća, vinuo se do Haga gde se sreo sa Karlom del Ponte, obećajte, makar nezvanično, da ćemo kao država imati dvogodišnju poštedu, ne treba nam više, dve godinice koje prolete dok dlanom o dlan, šta je to za vas, a nama bi mnogo značilo, tako mora da je zborio ministar pravedni, govori on, ama nema kome, u Tribunalu ne se zna ko je od koga zadrtiji, dajte zločince pa dajte zločince, ministar šta će, izgleda da se malo i cenjkao, ali, kako bilo da bilo, vratio se odonud sa dobrom vešću, Hag nam neće dodijavati godinu dana, bravo majstore, znači da predsednik Milošević ima bar godinu dana zajamčene idile sa narodnom gardom („Ne damo te nikome, ne damo te nikome! „Ne dam ni ja vas!“) – „Glas“ je Batićev uspeh objavio pod naslovom JOŠ GODINU DANA SLOBODE! Videvši da mu se može Batić je zatražio da građani Srbije koji se budu sami predali Tribunalu dobiju beneficije, domaćini na njegove oči okrečiše dve ionako uredite ćelije, u jednu unesoše novu novcatu kiblu, dadoše časnu reč da će se na optužnici naći i Hašim Tači, lider UČK-a, ali, ali…

Kako da isporučimo Tačija? Ako je državljanin Jugoslavije, izručenje ne dolazi u obzir dok se ne donese odgovarajući propis; ako Tači nije građanin Jugoslavije, ako ima na primer albanske papire, onda tek nemamo ništa s njim, onda može da ga izruči samo Albanija (ako ima kakav pravni akt o izručenju Tribunalu!, inače ne može ni ona!). Raspiše li se za Tačijem poternica, najbezbedniji će biti na Kosovu. Sve i da ga uhvate jugoslovenski policajci, vojnici ili pripadnici civilne zaštite – Tači ne može u Hag. Ako ne damo Slobu, ako nam se omakao Stakić, pa sada ronimo suze, kako da predamo Tačija? Može jedino sam da se preda ako se upeca na beneficije koje je Batić iskamčio.

Nije lako doneti zakon o saradnji sa Tribunalom. Ako bi ga poslanici sutra doneli, bivši predsednik bi prekosutra bio izručen. Zakon moramo tempirati tako da se Miloševiću sudi posthumno, to dabome razumem, ali tvrdim da bi se Zakon o jatacima mogao doneti za jedan dan: „Niko ne sme odati lice koje pred progoniocima iz Haga potraži zaštitu u SR Jugoslaviji“, pa onda, Amandman o predsedničkoj besi: „Obećanje koje predsednik Republike da na televiziji ima zakonsku snagu i može ga preinačiti jedino predsednik ako na televiziji izjavi da svoje reči od tog momenta stavlja van snage.“

Ovako, malo malo pa neko pogazi reč koju je dao Koštunica. Predsednik se založi da Rade Marković ostane na slobodi i na poslu kako bi još mnogaja ljeta radio na dobrobit naroda i države, ne prođe pola godine – Radeta pritvore; Tribunal nazove devetom rupom, Jugoslavija isporuči Stakića!

Kao osoba koja se u rekordno kratkom roku našla na čelu države, predsednik Koštunica sačuvao je rekao bih priličan respekt prema ljudima koji su pre njegove inauguracije bili na položaju, mislim na generala Pavkovića, na Radeta Markovića, a ponajviše na Slobodana Miloševića. Imam utisak da bi predsednik, baš kao i novoustoličeni fudbalski selektor Đorić, više voleo da se u traženju krivaca pođe odozdo, od baze. Govoreći o golu koji je jugoslovenska reprezentacija primila od Švajcaraca Đorić je rekao da mu je prethodio lanac grešaka, od kojih je prvu načinio dečak koji vraća lopte: mali izdajnik je protivniku doneo loptu pre nego što se naša odbrana rasporedila kako treba.

draga mama

Ako bi poslanici sutra doneli zakon o saradnji sa Tribunalom, Milošević bi prekosutra bio izručen, a ideja je da mu se sudi posthumno