Početak maja u Srbiji je vreme sećanja. U relativno kratkom roku obeležavaju se Dan pobede nad fašizmom, Dan Evrope, organizuje se komemoracija žrtvama logora u Jasenovcu, u Donjoj Gradini u Republici Srpskoj, tu je i nekoliko tragičnih sećanja na NATO bombardovanje, ali i godišnjica smrti Josipa Broza.
Dan Titove smrti je, bez obzira na popularnost, praznik najnižeg nivoa. Iako ankete pokazuju da se svi današnji političari sa ovih prostora porede samo sa njim, dan njegove smrti obično se u informativnim programima prikazuje kao skup jugonostalgičara u Kući cveća. Penzioneri u uniformama ili sa pionirskim obeležjima i danas se sećaju kako je bilo „u Titovo vreme“. Prilozi o njemu imaju blago ironičan prizvuk, a voditeljki vesti na RTS se čak omakla greška u imenu, pa je tako nastao Josif Broz Tito. Čini mi se da je sećanje na Tita važno jer najbolje pokazuje čudnu vrstu ambivalencije prema našoj prošlosti.
Usledila je komemoracija u Donjoj Gradini gde se sa „srpske strane“ obeležava tragična sudbina logoraša u Jasenovcu. Već godinama, hrvatski zvaničnici obeležavaju sećanje na žrtve kod spomenika u Jasenovcu, najčešće podeljeni u više delegacija, formalno, kao pod moranje. Politički predstavnici Srba u Hrvatskoj takođe koriste ovu priliku da ukažu na reviziju istorije i aktuelni šovinizam koji je prisutan u hrvatskom društvu. Uveče je na televiziji upriličena svečana akademija u Banjaluci, a tema je bila stradanje Srba u Jasenovcu. Sličnu akademiju smo mogli da vidimo u Beogradu, par dana kasnije, kada se obeležavao Dan pobede. Program je veoma sličan i obično podrazumeva kombinaciju poetskog resitala, manje ili više nadahnute (a obično zbrzane) igrane delove, nastupe horova ili operskih umetnika i, naravno, (obično preduge) govore političara. Ova forma je mojoj generaciji dobro poznata još od školskih dana jer se tako obeležavao svaki važan datum. Ta forma svečane akademije, uz prenos na televiziji, verovatno je poslednji relikt socijalističkog realizma, koji je danas umesto ideološke dobio nacionalnu notu. Umesto Tita, danas govore drže aktuelni političari koristeći priliku da podsete na sopstvenu odanost matičnom narodu. Moram reći da ovu matricu ponavljaju svi političari na teritoriji bivše Jugoslavije. Posebno je zanimljivo kako je 9. maj, kao Dan pobede, dobio u današnje doba dvostruko značenje. U Rusiji se insistira na obeležavanju pobede nad fašizmom što je, čini mi se, potpuno opravdano, a danas je 9. maj istovremeno Dan Evrope i praznik EU.
Antifašizam je svakako jedan od temelja EU, ali je promocijom Dana Evrope on ipak malo sklonjen iz prvog plana. Rusi kažu, iz revizionističkih razloga, jer evropske nacije nije uputno deliti na pobednike i poražene. Osim prenosa parade na Crvenom trgu u Moskvi, u Beogradu je na Trgu republike Dan pobede obeležen i nastupom ruskog hora „Turecki“, gde su zaslužni umetnici i umetnice izveli svoj splet pesama Pobede, u rasponu od Kaljinke do Bella ciao. Prenos je, naravno, bio na televiziji uz večernji film Bitka za Sevastopolj.
Kada se u Srbiji govori o ovim stvarima, svestan sam da je neophodno jasno i otvoreno izreći sopstvene stavove, pa ću odmah reći da sam deo porodice koja je antifašistička, uz lične žrtve na partizanskoj strani. Takođe smatram da nikada ne smemo zaboraviti žrtve sovjetskih vojnika u borbama za oslobođenje Jugoslavije. Reći ću da ruske ratne filmove smatram vrhuncem sovjetske kinematografije, ali su mi raspevani umetnici u šarenim sakoima uvek bili smešni, baš kao i karikirane ustaše i četnici u domaćim igrokazima. Još je Srđan Dragojević dobro prikazao taj vodviljski istorijski žanr u filmu Rane.
Da podsetim, osamdesetih smo, uprkos sletu, u okviru proslave Dana mladosti imali velike rok koncerte u Beogradu. Danas nemamo na televiziji jasan i savremen pristup temi antifašizma, koji bi se obraćao savremenim generacijama. Retki su primeri poput TV serijala 100 senki nad Beogradom ili Beograd za početnike, koji se bavio temama antifašističke tradicije. U našim „TV kalendarima“ partizanska tradicija se izbegava kao „komunjarska“, pa nije čudo što kod dece vlada konfuzija oko uloge partizana, četnika, nedićevaca ili ljotićevaca. Tu su i konstantni pokušaji rehabilitacije domaćih kolaboracionista. Danas u Srbiji mi nemamo Dan ustanka koji bi bio prihvaćen i slavljen. Umesto toga, ispade da je najvažnija stvar u sećanju na antifašizam broj žrtava u Jasenovcu, kao da se strahota tog mesta može izraziti brojkom.
Antifašizam nije tema iz prošlosti koju jednom godišnje vadite kao svečanu uniformu za paradu. Kada u Srbiji danas prepoznate mržnju prema drugom zbog vere ili nacije, kada se pojave antisemitske teorije zavere, napadi na Rome, migrante, kada skinhedsi ubiju dečaka ili glumca, kada neko na muralu posvećenom Đorđu Balaševiću njemu nacrta ustaško „U“ na čelu, moramo shvatiti da borba protiv fašizma još traje. Mora se iskoračiti iz prazne forme prigodnih svečanih akademija. Dobar primer je, recimo, film Darka Bajića Linija života, u kojem je ispričao ličnu istoriju svoje porodice i logorske dane svoga oca u Mauthauzenu, kasnije čuvenog slikara Miloša Bajića. Brat moga dede, u istom logoru, srećom je preživeo, jer je umeo da broji do deset na nemačkom, pa je dobio zadatak da deli porcije hleba.
Sećanje na strahote Drugog svetskog rata veoma je živo i prenosi se u svakoj našoj porodici. Tu priču bi televizije danas mogle da prenesu budućim generacijama na muzičkim festivalima, na potkastima i na društvenim mrežama. Nažalost, osim RTS-a, ovo je u Srbiji nerealno očekivati od komercijalnih TV kanala.
