Ovog ponedeljka sam se vozio džadom Valjevo–Šabac, s namerom da, bogme, iz epicentra čuvenog vašara produžim put ka Novom Sadu: upekla Zvezda, talasa se brežuljkasta srbijanska pitomina, a i polurazdrndani autobus „ATP Vojvodina“ se talasa i valjuška po njoj; sedim u „šaragama“, znojim se, ločem vodu pa se još više znojim, i pažljivo na radio–walkmanu pratim Razvoj Situacije, tj. Ishod Pregovora: hoće li neisplaćene mačvansko-pocerske duvanžije napraviti nekakav sporazum na tekućim pregovorima u Vladi Srbije i prekinuti već desetodnevnu blokadu mosta preko kojeg treba da prođemo, ili ćemo ipak morati da se vucaramo naokolo, skroz preko Mitrovice, što će i meni i svima ostalima ispod Usijanog Limenog Krova znatno odalečiti Novi Sad, ergo – kupatilo, kuhinju, i tome slične dražesne civilizacijske kerefeke? Slušam walkman iz navike, ama nema potrebe: čak je i najstraobalnija genocidna kulturološka ustanova zemlje Srbije zvana Majstor – koja svojim „muzičkim izborom“ tamani ptice i ostale malko razvijenije oblike života u radijusu od dvesta metara od svog volana i radio-aparata – privremeno pritulila tuljenje svojih čovekolikih ljubimaca i pustila vesti, u nadi da će konačno čuti Onu Pravu: otvoren most!
Mene, pak, sve ovo, pa čak i šarmantni brežuljci zemlje Srbije, morbidno i perverzno podseća na jedno (ih, da je bilo jedino!) neizvesno autobusko putovanje iz jeseni 1991: autoput Beograd–Zagreb je kod srpsko–hrvatske granice već bio uveliko „u prekidu“, pa sam se zaputio iz Beograda u tada još mirnu i „blaženo neutralnu“ Bosnu, na čijim su se kioscima tih kestenjavo-jesenjih dana „Vjesnik“ i „Politika“ jošte mrgodno tiskali jedno do drugog (šireći, avaj, identičan vonj Gluposti i Mržnje u dve varijante – ćiriličnoj i latiničnoj). U Tuzli sam „uhvatio“ autobus za Zagreb; na Savi nova Granica, rutinski ljubazni, ali mrki i do zuba naoružani Maskirni Ljudi, kroz Hrvatsku pustoš i sveprisutan strah Svih od Svih. Okej, radio javlja da se ne može autoputem, ajmo na „podravsku magistralu“. To znači i kroz Podravsku Slatinu. No, već negde tamo iza Našica, pa kroz brežuljkastu pitominu zapadne Slavonije, radio – taj najbolji Drug Na Drumu, a i inače – javlja da se u Slatini pripucalo da sve prašti, a i naoružanih Delilaca Pravde Odoka (što europski ćosavih što balkanski bradatih) ima uz drum koliko ti duša ište: teraj, dakle, na nekakve sporedne drumove uz mađarsku granicu – nekoliko kilometara smo se truckali džadom od blata, kao u „Ko to tamo peva“… – pa se iskobeljaj nekako do Mirnijih Predela, mirnijih bar utoliko što se ne puca, a Inoverni se ubijaju i proteruju samo organizovano, zna se reda… Posle stigneš u Zagreb/Beograd, a tamo kafanske/kavanske patriote dejstvuju li, dejstvuju, iz svih alkoholnih oruđa… A hoće da padne i poneka koračnica, onako a capella, uz prigodno pućpurikanje iz usta. No, to je već neka druga priča.
Ono što je onomad krenulo sa čuvenim i opevanim „balvanima“ po Lici odavno se pretvorilo u specifičnu (sup)kulturu demonstrativnog blokiranja saobraćaja u ovom delu sveta: kako kome nešto nije po volji a on – hop, pa zatvori džadu! I neće da se pomeri dok mu ne usliše želje i zahteve, sve misleć’ pri tome da je pljunuti Gandi. Samo se, kanda, drugačije češlja. U Srbiji je, da se ne lažemo, ovaj dalje-nećeš-moći običaj istinski „zaživeo“ tek posle onog čuvenog Petog Oktobra: do tada je Mačor bio kod kuće i pri snazi, pa su oni većinski Miševi bili kuš; e, kad su videli da se od sada „sve može“, i da Narodna Vlast neće da bije – čak i ako držiš međunarodni autoput pod višenedeljnom blokadom jer žena neće pa neće da ti sprema uštipke – i do juče mučaljivi Građani Pokorni se silno uskopistiše, rešeni da retroaktivno isteraju svaki zaostali dug i svaku svoju pravicu, pa kud puklo. Pošto znaju da ionako neće da pukne, bar ne po leđima.
Za vakta Slobodana Miloševića stvari su stajale obrnuto: vlast je blokirala puteve, a građani (ili bar ona nemišolika manjina) su ih krčili kako su znali i umeli. Setite se samo čuvenih plavih kordona u Kolarčevoj ili na Brankovom Mostu, ili policijskih blokada po Srbiji 5. oktobra sabajle… Dobro, onim smo čuvenim šetnjama 1996–1997. svakako „ometali saobraćaj“, ali to nije bio cilj šetnji, nego samo neizbežna nusposledica brojnosti i pokretnosti demonstranata. Ipak, sećam se jedne prave pravcate putne blokade u kojoj sam i sam učestvovao, juna (jula?) devedeset i druge: krenem lepo u Kinoteku, ali cvrc – prođem pored Filozofskog fakulteta, gde me pri pogledu na okupljene studente (o studentkinjama da i ne govorimo!) naprasno uhvati Revolucionarni Žar, te zaždim s njima na Dedinje, kod Porodice Adams na kafu i rahat-lokum. Policija, avaj, neprobojno izblokira Tolstojevu i (Ćosićevu!) Užičku, a mi se stuštimo prema Gazeli i, onako besni, zatvorimo je za saobraćaj do sitnih sati, sa sve pripadajućim petljama za sve moguće pravce. No, čak je i to, dakle, bila tek reaktivna blokada, „kontrablokada“, utuk na utrtanu koliko i bezobraznu vlastodržačku uzurpaciju javnog prostora. Kad sve sabereš i oduzmeš, nekako ti se nametne utisak da su tokom devedesetih, u ratnim i priratnim uslovima, ali i tamo gde je vladao „mir“ (što je, bar u slučaju Srbije, zapravo bila samo ratna pozadina iliti logistička baza za naše-momke-na-terenu) svi ljudi jedne nesrećne, odstreljene zemlje na brdovitom Balkanu mogli da se podele na dve „klase“: na one čije je očajničko geslo bilo „pusti me da prođem“ i one druge, koji bi na to trijumfalno odgroktali „e, baš nemere!“. Ne znam kako je s vama, ali ja sam tokom devedesetih nakupio nekoliko doživotnih doza odvratnosti prema svakome ko mi namerno ne da da prođem nekuda, bez obzira na njegove motive, odnosno moguću opravdanost onoga što zahteva. Nekada je u igri bio „patriotizam“, danas je više u modi „buđelar“, odnosno partikularni „socijalni zahtevi“, ali nije li time stvar postala samo još otužnija i trivijalnija, a nesrazmer između Javnog Dobra i Ličnog (tj. Grupnog) Problema još monumentalniji? Pa, zamislite samo da iznesem svoj radni sto i blokiram Mišarsku ulicu jerbo mi, na primer, kasni plata u „Vremenu“?!
A šta je bilo s onim mostom kod Šapca? Ništa, nije ga odblokiralo pa smo išli naokolo sve recitujući u sebi mudru zen-misao pesnikinje iz Brankovine da je „sreća lepa samo dok se čeka“, dok su sirote sremske ptice oko nas krepavale u jatima.
