Šta je bre, ljudi, s ovim našim svetom? Poslednjih nedelja me doslovno saleću, razvlače i cimaju za rukav svi koji me ovlašno poznaju, a dovoljno su naivni da misle kako neko ko radi u novinama samim tim ima nekakav privilegovan pristup Svetim Društvenim Tajnama i otuda raspolaže i određenim proročanskim uvidima, te se raspituju kod mene – od svih ljudi! – „do kada će ovo, komšija, trajati“? Pod „ovim“ već prilično dešperatni radoznalci misle na hroničnu prazninu svog buđelara, i sve što uz to ide. Ljudi bi, kanda, da žive dobro, i misle da – pošto su jesenas napokon naboli pravi rezultat na testu inteligencije (i to dvaput, jeee!) – na to imaju neotuđivo pravo, i da to mora da im se obezbedi odmah i u količinama; dekretom, jašta! Recimo, naredi Đinđić blagostanju da nastupi, i ono, kud će, šta će – nastupi! Sila boga ne moli! I nemo’ neko da je spominjao „ekonomske zakonitosti“ i slične kerefeke smišljene u svrhu sluđivanja radnog čoveka & građanina! Ali, blagostanje je i dalje nekako neukazano, što je za tu specifičnu pamet neoboriv dokaz kako su „ovi novi isti kao i stari“. Osim što su još gori, jer će kod ovih morati da se plaća i porez, što je zaista svinjarija dostojna Novog svetskog poretka.
Poštovani čitalac (tj. čitaoc, po pravopisu Novih Srpskih Novinara, tih zastrašujuće namnoženih beslovesnih bića koja se šire beogradskim dnevnim listovima poput gljivičnog oboljenja, šarmantno kombinujući retardiranost s nepismenošću – intezivno, bezbedonosno, će te etc.) sigurno je i sam zapazio ovaj sveprisutni fenomen: Srblji su se masovno, koliko preksinoć, vratili na planet Earth, i odmah su zagrajali za medenim kolačima! Pa su još i ljuti i, bogme, razočarani što su od svih rajskih plodova iz Božije bašte do sada u većim količinama dobili jedino – šipak. A još im trezveniji i iskreniji poznavaoci prilika poručuju da će tako biti i ubuduće, tj. da će trebati još oho-ho vremena, strpljenja i odricanja dok se ne izvučemo iz čabra u koji smo svojevremeno upali uz oduševljenu podršku znatne većine tih istih koji bi danas (Daj Nam Danas!) i ‘leba, i s ‘leba.
Srbija je, vaistinu, Velika Tajna; ili je to, ili sam ja nepopravljivo naivan, jer imam naviku da ljude ozbiljno shvatam. Naime, ova naprasna i veoma uzrujana zainteresovanost za blagoutrobije i za normalan i sređen život, same su po sebi normalne i pozitivne (nus)pojave koje najiskrenije pozdravljam kao hvalevredne biofilne impulse. Trebalo bi, valjda, da se osećam pobednikom jer su „moje“ vrednosti postale većinske! Ali, otkud to tako naglo?! Mislim, šta će im to? Pa zar nemaju dostojanstvo, što ga ne glođu? Ja sam mislio da smo se, pre samo neku godinicu, dogovorili da „nama“ te tričarije nisu važne, i da ćemo odbaciti „banalnost“ života i beznačajnost „materijalnih vrednosti“ u ime svet(l)osti Nacionalnog Mita? Nije li baš to narogušena Većina vehementno izabrala i izvikala, odredivši tako bez pardona pravac i mog i života svih koji se s tim nisu slagali? Srbija se, naime, pre desetak godina našla ne pred „političkim“ nego upravo kulturološkim i civilizacijskim izborom; i izabrala je, bogme, da bude gladna, odrpana, prljava i nikakva. To je, ponavljam, van svake sumnje bio (većinski) crno-na-belo izbor Srbije, njenih punoletnih i duševno zdravih građana i birača. I to je, na neki perverzan način, takođe legitimno, ali se onda moraju dosledno prihvatiti i snositi sve posledice, bez malograđanskog roptanja i zanovetanja. Ilustrativnosti radi, možemo reći da je personifikacija ili maskota jedne kulturne ali i opšteživotne paradigme onomad bio nasmešeni Ante Marković, koji je Srbima i ostalima nudio zelene imperijalističke dolare, pristup EU-u i frižidere pune dekadentnih đakonija; na drugoj je strani simboličkog i vrednosnog Raskola stajao Kvisko opcije koja je pobedila: neponovljivi Branko Kostić i ono čuveno „ješćemo korijenje“. I „korijenje“ je pobedilo, jednom, drugi put, treći put… U međuvremenu je sve toliko propalo i zaraslo u korijenje da mu ni peruška ne viri. Čak i kada je sunovrat bio više nego očigledan, Većina – koja se danas, predvođena odvratnim sindikalnim licemerima, uvređeno dernja imperativno zahtevajući na poklon nešto za u se, na se & poda se – odbacila je prijatnog, živopisnog šarlatana Milana Panića (ponovo kao metaforu, dakako) u ime kosmički hladne Energije Smrti jednog Slobodana Miloševića. Jer, i Panić im je predlagao da se okanu budalesanja i, umesto oslobađanja ovoga i onoga, pristupe ozbiljnom radu ne bi li nešto i zaimali; to, međutim, nije bila melodija za uši Većine.
Sada je, međutim, krvava i blatnjava Kaša Od Posledica pokusana do kraja, i ogologužena tiha većina bi da se nekako povrne Izgubljenoj Normali, i to odmah; i to je više nego O.K., ali zadivljujuća je ta masovna neodraslost, zadivljujuće je koliko ljudi misli da je, posle svih impozantnih štetočinskih gluposti, dovoljan jedan potez hemijskom olovkom na biralištu pa da sve (mora da) bude kao pre, a ako nije, da za to neko mora da bude kriv (ne oni, naravno). Ja sam, međutim, i dalje zbunjen. Sve mi se nekako čini da bi tu promenu svesti trebalo nekako manifestovati, i to tako što će se makar retroaktivno obznaniti da „smo“ do sada jeli neke neprijatne stvari, a sada bismo da se vratimo poluzaboravljenom ukusu jagoda sa šlagom: šta mislite da se, recimo, napravi grandiozni miting na Ušću (Gazimestan je nešto zauzet ovih dana) na kojem bi se okupila ona ista ekipa koja se tamo baškarila i 1989 – minus pomrli, izginuli i narodna straža – na kojem bi se govorilo sve suprotno od onoga što je bilo na premijeri? Nekakav, dakle, raz–miting, kao simboličko priznanje da su se onomad malo zeznuli… Jer, kao što vlast mora da dokazuje da misli ozbiljno, nekako bi i odrasli, mentalno zdravi građani morali da pokažu da sada, za promenu, znaju šta rade i šta žele?! Nakon toga ću im i ja poverovati…
U međuvremenu, na dosadna propitivanja glede Boljitka odgovaram samo u najcrnjim tonovima. I šta se dešava: ja ih zezam, a svi mi, snuždeni, veruju! Pre desetak godina sam mislio ozbiljno, a svi su mislili da ih zezam. Srbija je, rekoh li, Velika Tajna.
