„Dao nam (Vučić) po deset iljada i nama i našim decama“, kaže jedan građanin ispred Arene pred miting predsednika Srbije Aleksandra Vučića koji je bio održan u subotu. „I uvek nam daje“, dodaje drugi. „Svaka mu čast“, nastavlja prvi. „Saće nam dati opet i dve i po iljade za glasanje, i pakete“, uključuje se treći iz ekipe pridošle od nekuda u Beograd. „Kada? Jel za izbore“, pita reporterka televizije N1 iznenađena što neko javno priznaje ono što ptičice na ogoljenim granama pevaju. „Za glasanje, 17. decambra“, objašnjava dobronamerno Treći. Eto posla za istražne organe.
Sve je jasno pred izbore 17. decembra. Sve je već viđeno, znalo se da će građani ponovo gledati uigrani repertoar naprednjačke trupe. Samo što je princip „sila Boga ne moli“ još ogoljeniji, nego što je bio u prethodnim izbornim ciklusima od kada je 2012. Tomislav Nikolić doveo Vučića na vlast.
Potkupljivanje prati primoravanje onih koji platu dobijaju u državnim institucijma, lokalnim samoupravama i firmama naprednjačkih gazda da odlaze na Vučićeve skupove i glasaju kako im se kaže. Strah se uteruje u te ljude, toliki da se mnogi čak plaše da izgovaraju kritike na račun vlasti jer misle da ih prisluškuju, ili da ne zaokruže na glasačkom listiću kako im je naloženo, jer možda „oni gore“ mogu to nekako da saznaju.
Znalo se da će represija, silovitost podmetačina političkim oponentima i deljenje šakom i kapom budžetskih sredstava zarad promocije Aleksandra Vučića rasti srazmerno opadanju njegove i popularnosti partije za koju kao predsednik države vodi izborni kampanju.
Opozicija je, kada je tražila vanredne parlamentarne i beogradske izbore, znala da će joj se vlast suprotstaviti nekažnjivim bezakonjem, podmićivanjem i zastrašivanjem građana, zloupotrebom svih mogućih resursa, sistematskim javnim blaćenjem i šibicarenjem. Zato vremena, niti svrhe, za zapomaganjem nema. Nikakvih fer izbora nikada biti neće dok je Vučić na vlasti.
Pošto se svaka matrica vremenom izliže, a lažna obećanja ne mogu večito da pale, uprkos svemu, one političke opcije koje smatraju da je stanje u Srbiji, kratko rečeno, nenormalno, imaju realnu šansu da na vanrednim izborima ostvare rezultate koji menjaju Srbiju. I pobede u Beogradu.
Da bi to ostvarile opozicone koalicije i partije imaju još dvanaest dana da stvore referendumsku atmosferu u kojoj će građani birati za i protiv nenormalnog koje se predstavlja kao normalno, protiv sistema u kojem država služi za podmirivanje interesa i bogaćenje pojedinaca – i da ožive pobednički duh, veru da su promene moguće, pomalo splaslu pod naletom totalne naprednjačke kampanje.
Opoziciji je pred izbornu tišinu potrebna demonstracija snage, potrebni su joj skupovi na ulicama gradova širom Srbije, masa kakva je kuljala Beogradom na protestima „Srbija protiv nasilja“, događaji koji bi osokolili sve one koji promene žele da zaista odu do birališta s ubeđenjem da njihov, da svaki glas nešto znači, upravo ono što čini karavan ProGlasa.
Potrebno je malo više samopouzdanja, spremnosti na rizik, ovo je igra koja mora da se igra na sve ili ništa. Vrata za takvo odmeravanje snaga je širom otvorio Vučić kada je pristao da se raspišu i prevremeni izbori u Beogradu, a nije morao. Za njegove ziheraške pojmove to je bio gotovo hazarderski potez.
I još nešto: potencijalnim opozicionim biračima su potrebna uverenja da opozicioni lideri neće ni slučajno bez otpora prihvatiti da Vučićeva lista proglasi pobedu tamo gde je izgubila, ukoliko izgubi, recimo u Beogradu, da imaju plan šta će činiti, ukoliko se tako nešto, što je u ovakvom sistemu posve zamislivo, zaista desi.
Podrazumeva se da, za razliku od prethodnih izbora, u međuvremenu opozicija im obučene kontrolore za sva, baš sva biračka mesta, makar u Beogradu.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
