Da mi je neko pre samo dve nedelje rekao da veliki srpski i jugoslovenski pisac Bora Ćosić tvituje, rekao bih mu da ne priča gluposti. I bio bih, avaj, u krivu. Tvituje Bora, i ne da tvituje, nego i prašinu podiže! Tako je nedavno izvesnu količinu uzbuđenja u redove ionako rezignirane i desetkovane elite prvoboraca i drugoboraca protiv nacionalizma i ratova iz devedesetih uneo sledeći Ćosićev tvit-opažaj: “Umrla je druga Srbija s Radetom Konstantinovićem, Srđom Popovićem, Borkom Pavićević. Ostali su oni umorni, bezvoljni, depresivni”. Ima još nešto u dodatku, ali to je anegdotalna razrada, a ovo je suština.
Meni se učinilo da je jedina zanimljiva vest u vezi s ovim baš to što devedesetogodišnji klasik nalazi volje i snage da se, uz pisanje i čitanje, bavi tviteraškim bacanjem reči u kosmičku prazninu ravnodušnosti i ignorantstva sajber gomile, ali izgleda da svi drugi misle drugačije. Pa dobro, ako je već tako, da vidimo šta tu ima za nas.
Da li je to Druga Srbija umrla (ili samo čudno miriše), i ako jeste, da li ju je zadesila prirodna smrt, ili samoubistvo (iz zasede), ili ju je možda neko ipak ubio? Odlazak velikih ljudi na koji se Ćosić poziva svakako je bio veliki udarac, ali je bio i biološka neminovnost; to ne bi trebalo da ubije nešto što je vitalno i što korespondira s epohom.
Drugim rečima, šta god da se dogodilo s Drugom Srbijom, to nije, ili nije prevashodno, zbog bilo čije fizičke smrti. Smemo li onda da postavimo radnu hipotezu da je Druga Srbija, ako je stvarno umrla, umrla od starosti? Pri čemu uopšte ne mislim na biološku starost njenih najprominentnijih utemeljitelja, nego na starost, takoreći večnost, problema s kojim se uhvatila u koštac. I koji je, trideset godina kasnije, i dalje tu, možda čak živahniji nego ikada.
Ako postoji, ili je postojala, Druga Srbija, trebalo bi da je postojala i Prva, zar ne? I njeni su utemeljitelji iz onih smutnih vremena od pre tridesetak godina poumirali, zar ne? Ali se ne bi reklo da njoj zbog toga nešto nedostaje. Evo još jedne radne hipoteze: iako su živele u istoj epohi, izgleda da je Druga Srbija starila mnogo brže, kao da je za nju važilo neko drugo kosmičko vreme.
Dobro, idemo na početak, blizu Velikog praska… “Druga Srbija je”, govorio je Konstantinović, i ta se definicija do danas održala kao najpreciznija, “ona Srbija koja se ne miri sa zločinom”. Taj “zločin” je, u trenutku u kojem Konstantinović to izgovara, još sasvim mlad i neiskusan, i tek ga čekaju njegova najveća dostignuća, u tom trenutku valjda i njemu samom još nezamisliva. Druga Srbija rast i razvoj tog zločina nije sprečila, a objektivno nije ni mogla, nije imala u rukama nijedan efikasan mehanizam da to učini. Mogla je samo da ga “osuđuje”, što je i činila, a zauzvrat je tzv. tiha većina uglavnom osuđivala ne zločin, nego osuđivače zločina. Sam zločin je negiran koliko se moglo, a zatim bi postepeno bivao usvojen, inkorporiran u telo i duh Prve Srbije. Naravno, s promenjenom definicijom: to više nije bio zločin nego samoodbrana, ili tako nešto.
Hajde da pogledamo to i ovako. Da li bi, bez odumiranja Druge Srbije, bilo moguće da gradonačelnik glavnog grada, a to je uvek jedan od prvih ljudi države, kaže da ne zna ništa o zločinima za koje je osuđen Ratko Mladić, i da njemu sve to više izgleda kao “odbrana srpskog naroda”? E sad, jasno je da ako nema zločina nema ni “nemirenja” s njim, i možemo svi lepo na spavanje, čiste i mirne savesti. I ko će tu Šapiću da protivreči? Dobro, znamo ko će, uvek jedna te ista šačica uobičajenih sumnjivaca, ali nakon tri decenije “nemirenja sa zločinom”, ona je i dalje na margini sa koje je započela svoja nemirenja, a šapićevski diskurs, šapićevska interpretacija nedavne prošlosti i šapićevska kultura sećanja/zaborava zapravo su većinski, zapravo su “mejnstrim”.
Šta kažu naši školski udžbenici? Šta kažu glavni mediji, najčitaniji, najgledaniji, najuticajniji? Šta piše ugledni i besmrtni akademik i “nacionalni radnik” opšte prakse, i šta kaže tzv. mali čovek, prevodeći njegove pompezne reči na idiom svakodnevne komunikacije? Svi oni, i toliki drugi, kažu da je šapićevsko brižljivo uzgajano “neznanje” zapravo opšteusvojena verzija prošlosti koja se dogodila, a to što se zapravo nije dogodila takva nego malo drugačija prošlost, to je iz dana u dan sve manje važno.
Da biste delovali u ime onoga u šta verujete, da biste istrajavali i kada stvari stoje veoma loše po vas, potrebna vam je nada. Druga Srbija, nastala na nemirenju sa zločinom, svoju je nadu temeljila na tome da će pre ili kasnije era zločina morati da stane, da će protagonisti zločina platiti za svoja zlodela (i time, uostalom, sprati ljagu sa države i nacije) i da će pogled na zločin onih koji se od početka nisu mirili s njim postati većinski, da će on biti “normalnost” jednog budućeg, ali neminovno dolazećeg svetlijeg vremena, dok će slavljenje ili opravdanje zločina opstati samo u mračnim i memljivim zakucima.
Nije li se naposletku to i dogodilo? Sa okončanjem ratova prestali su i zločini (bar oni veliki, “an gro”…), njihovi su politički nositelji, organizatori i izvršioci prvo razvlašćeni a potom i kažnjeni (mada bez ikakvog entuzijazma odavde), ali se ovo treće zapravo nikada nije dogodilo: većinsko sećanje na ono što se dogodilo nije dobacilo čak ni do nedvosmislenog prihvatanja da se to uopšte dogodilo (opsada Sarajeva? Vukovar? Dubrovnik? Sistematsko etničko čišćenje pola Bosne? Ma, haj’te molim vas!), što bi trebalo da je tek prva stanica na jednom ne tako kratkom putovanju. Pa je nekako ispalo da se Druga Srbija i dalje ne miri sa zločinom, ali za svoj ćeif, dok se ona mnogo veća Srbija miri jedino s porazom… Mada ni u to nije baš sigurna: koliko puta ste čuli ono – hajde da mi lepo sačekamo “dok se svetske okolnosti promene”… I mnogi misle da su to upravo i dočekali.
Što ne znači da su čekali skrštenih ruku. Druga Srbija je, s pijedestala svoje Ispravnosti, s visine gledala na sve što nije ona sama, pa i na one koji su se suprotstavljali režimu odgovornom za zločin s kojim se ona ne miri, ali nisu to činili baš sasvim onako kako je ona smatrala da treba.
A onda, kad su, onakvi nesavršeni i nedovršeni, preuzeli vlast, Druga Srbija im je većinom gadljivo zagledala u svaku reč i svaki korak, nikada im ne priznavši bilo kakve kvalitete i zasluge (trajniji izuzetak je jedino Đinđić, ali tek posthumno), iz svoje zavetrine doprinoseći širenju po dubini društva jednog nezdravog osećanja ravnodušnosti, vešto usmeravanog zaborava i apsolutnog relativizma koji se u “elitnim” verzijama pretvarao u kvazinadmoćni cinizam ili čak “što gore to bolje” nihilizam. Bio je to pretekst za pad “Petooktobarske republike”, bez koje se nije imalo kuda nego nazad u varvarstvo, tobože osavremenjeno za onoliko koliko su smartfoni i ajfoni savremeniji od onih starih nokijica sa tastaturama.
Zločin protiv kojeg je ustao Konstantinović postao je davna prošlost o kojoj je sve rečeno i kojoj se ne vredi vraćati, njegovi politički preživeli protagonisti, mnogi od njih pretvorno skrušeni, postajali su sve prihvatljiviji, sasvim zamisliva verodostojna alternativa onima-koji-su-nas-razočarali, i koje bi trebalo kazniti zato što nisu dovoljno prilježno igrali po našim notama. A kako mi nemamo u svojim rukama batinu za kažnjavanje, poslužićemo se lukavstvom, pa ćemo ih kazniti udarajući ih onima koji su dokazano mnogo gori od njih, ali su se u međuvremenu promenili. Osim ako nisu.
I tako je nastala ova decenija koja još traje, i trajaće. Deo Druge Srbije se poklonio i priklonio, a kako i da se ne prikloni kad je zazivao tu promenu, drugi deo se oprezno iskrao sa javne scene i pasivizovao se, rešen da obrađuje svoj vrt u nadi da niko neće primetiti zgodnu lukrativnost njegove pozicije, treći deo, verovatno ponajmanji, i dalje se ne miri sa zločinom, jer polazi od toga da je zločin u toku sve dok su njegovi protagonisti relevantna, štaviše vodeća sila u društvu. Ne samo politička nego intelektulna, prosvetna, kulturna, medijska.
Počeli smo ovo razmatranje jednim tvitom, možda bi bilo dobro da ga isto tako i završimo. Kada ovih dana neko ko se zove Vladimir Đukanović, i ko je Neko i Nešto u Srbiji koja se s olakšanjem pomirila sa zločinom kojeg, naravno, nikada nije ni bilo, tvitne “Sve mi se čini kako će Srbija biti primorana da krene u denacifikaciju Balkana. Voleo bih da grešim”, onda se onima koji duže pamte vraćaju reči i prizori od pre trideset godina. Tada nije bilo Tvitera, ali je đukanovića bilo koliko hoćeš, samo su se drugačije zvali. I oni su hteli da nekoga i nešto “denacifikuju”. Druga Srbija je nastala na potrebi da se demistifikuje i razobliči njihova sistemska i sistematska laž, to jest lažnost njihove pozicije, motiva, jezika. Samo su zločini koji će uslediti bili pravi.
Danas možda, kao da se pribojava naš klasik, ne bi bilo nikoga da odmeni umrle i posustale. Ali, možda je to odviše optimističko tumačenje. Možda se pre radi o tome da je onaj zločin o kojem je govorio Konstantinović odviše normalizovan, da smo se s njim saživeli, da smo pristali na njega pristavši na ili čak prizvavši njegove ljude, i sad više nema nazad. On je sad tu i neće da se pomeri nikuda, dobro mu je ovde i dobro mu je ovako.
