Postoji ofucana floskula o verovanju kako se nešto „nije desilo“ ako nije bilo na televiziji. Zato se, valjda, prisutnost na televiziji smatra vrhunskom promocijom. Možda je ova izreka bila tačna u doba nevinosti medija, baš kao Boško Obradović koji želi da se pojavi u Dnevniku i skine medijski mrak u Srbiji.
Manipulacije su, nažalost, danas mnogo komplikovanije. Stigli smo do tačke gde mediji kreiraju događaje (da ne kažem izmišljaju ih), a zatim mediji postaju tema događaja, dakle, imamo metadogađaj. Posle slede reakcije i komentari na događaj o medijima koji se odigrao samo u medijima. Dodajte ovde i društvene mreže kao virtuelnu javnost i onda nastaje potpuni haos. Možda sada više ništa nije jasno, ali je očigledno da je iz medija nestala potreba za postojanjem realnosti. Kreirana stvarnost postaje važnija od činjenice da li se nešto zaista desilo ili ne. Zato sam pokušao da se prisetim nekoliko primera medijskih „ispala“, odnosno događaja koji su se pojavili u medijima, ali je sporan njihov dodir sa stvarnošću.
Na prvom mestu je svakako žurka ispred televizije Pink. Tamo je u subotu učesnike protestnih šetnji očekivao vlasnik Željko Mitrović alijas DJ Žeks. Prvo je predstavnike opozicije plašio moćnim razglasom i cisternama punim govana rešen da odbrani istinu, žene na televiziji, Vučića i sve po redu. Posle je umekšao plej listu na društvenim mrežama i nudio sokiće i sendviče. Nažalost, na žurci se niko nije pojavio, a Žeks je sam puštao muziku automobilima u prolazu i kupcima u Maksiju preko puta. Realno, smarao je komšiluk preglasnom muzikom, al nije došla komunalna da seče struju. Sve bi ostalo na nivou klinca kome niko nije došao na rođendan, da DJ Žeks nije vlasnik medijske imperije Pink, pa je danima u svim vestima obavezan prilog bio video-spot sa žurke koje nije ni bilo. Dakle, nije važno što vam niko ne dolazi, ako imate televiziju, možete da nastavite da smarate gledaoce, koji sam ja meni frajer, a!
Drugi primer medijskog „ćorka“ dolazi sa televizije O2. Danima je pompezno najavljivan dokumentarac o navodnim kriminalnim aktivnostima Vuka Jeremića.
„Informer“ i Antidot nedeljama pumpaju ovu priču, ali kad se pusti film na televiziji, očekivao se pad Vuka Jeremića, samo ne znam kakav.
Dokumentarac o Jeremiću „Veza Hongkonga, lista Patrika Hoa“, koji je snimio Metju Rasel Li, opisuje kako je Jeremić, navodno, lobirao za Kineze preko nevladine organizacije. Film je emitovan bez bilo kakvog konteksta, bez dodatnog pojašnjenja, sa pompeznim ciljem da se „raskrinka“ Jeremić. Ja sam posle filma shvatio da su Amerikanci pobesneli što Kinezi preuzimaju resurse po Trećem svetu i shvatio da su insajderske informacije koje je autor dobio iz Srbije, u suštini, poreska prijava Vuka Jeremića. Nije optužen u Americi, nije optužen u Srbiji, a ti likovi sa kojima se viđao slikali se i viđali i sa Vučićem, što se vidi i u samom filmu. Predsednik je izjavio kako nije gledao film, ali je siguran da tu ima nešto, pa je čudno kako niko ne ispituje Jeremića. Film je emitovan i desilo se veliko ništa.
Moji prijatelji su mi rekli da je super bio „Utisak nedelje“, da je Olja bila super, da je bila u pantalonama i da je sve kao nekad. Problem će biti što za razliku od prethodnih režima – od Slobe naovamo – danas niko iz vlasti neće hteti ni smeti da gostuje u emisiji. Da li to znači da će Olja stalno morati da bude Vučićev đavolji advokat, jer glupo je da se svi slažu i isto misle. Sad sam ja kao ona deca što im prepričavaju film koji nisu gledali, a to je često bolje od originala, samo ako imaš druga ili drugaricu koji lepo umeju da ti prepričaju. Ja sam na onom drugom kablu dok ne prođe ugovorna obaveza. Znači, bilo je na televiziji, nemam taj kanal, nema na Jutjubu, al ko da sam gledao.
Moja keva tvrdi da svaka penzionerka izabere jednu seriju pa gleda, to ti dođe kao dnevna zanimacija. Ona gleda „Istine i laži“ na TV Prva – nije jedina. Valjda je to megapopularna serija. Tokom dana, u „150 minuta“, često gostuju glumci iz serije pa pričaju kako ih ljudi vole, kako kriziraju kad je pauza između sezona i da ih poistovećuju sa likovima. Ko Sopranosi, bokte. Jedini subverzivni element, ako se tako može reći, u ovoj seriji je lik Joce, sekretara gazde (Buleta Goncića) koji je siva eminacija. Ironičan, brz na jeziku, tračara, ali mu je srce ipak na mestu. Ah, da, i mnoogo je feminiziran, da ne kažem gej. Zanimljivo je što je publika prihvatila lik, on je jedan od omiljenih, a Dušan Kaličanin, koji tumači ulogu, postao je zvezda. Dečko je glumac i baletan u Pozorištu na Terazijama, bio je učesnik u rijalitiju „Maldivi“ na televiziji Hepi… Dakle, borio se za svoju šansu.
Dušan je uspeo da u razgovoru sa Majom u „150 minuta“ gotovo 10 minuta govori o Joci, njegovim ljudskim osobinama, seksualnim preferencijama – a da ni on ni voditeljka ne upotrebe reč „gej“ ili „homoseksualac“. Fenomanalni eufemizam za gejeve koji sam čuo ovom prilikom glasi – „to su te osobe koje su intenzivne!“ Možda se Joca u seriji oslobodio stega, ali Dušan i Maja još nisu. Ma, skapirala je i moja keva da je Joca gej, slobodno recite.
