Malo je šta tako nepodnošljivo kao ljudi koji se, bez ikakvog ironijskog odmaka, izražavaju u blokovima gotovih frazetina (to je nešto kao verbalne ćufte iz konzerve, koje samo podgreješ pre konzumacije!), obesmišljenih raubovanjem. Znate već one smarače koji će vam, izraza umudrenog kao kakeće dete, veleizjaviti nešto tipa „Naš problem je što se nikada nije dogodio Šesti oktobar“; ništa bolji od njih nisu ni oni mudrijaši koji će vam svu raskoš svoje nepismenosti demonstrirati izjavom kako su, eve upravo sad, „pored telefona“ jer, božemoj, nisu valjda „na telefonu“, ta to je nepravilno… Osim što baš nije, nego naprotiv.
E, negde među te dražesne kategorije spadaju i gnjavatori, tupadžije i lenjodusi koji će neku svoju bombastično poučitelnu priču poentirati zaključkom kako se tako i tako „radi svugde u demokratskom (razvijenom, naprednom, civilizovanom etc.) svetu“, pa da zato tako mora i kod nas, ako nećemo da bidnemo varvari. Nevolja je tek u tome da se zapravo jaaaako malo toga radi istovetno „svugde u svetu“, jer je svet, hvala bogu, i dalje mesto poprilično šareno i haotično, tako da se političke, pravne, kulturološke i sve druge norme i prakse blaženo razlikuju od zemlje do zemlje, od grada do grada…
Otkud sad ova gunđavina? Neposredan povod su nedavni britanski izbori. Kameron i torijevci su, znamo, razvalili, da sad ne ulazimo u sitna crevca zašto i kako, i u kojoj je to meri posledica pomalo čudnog izbornog sistema, a ne nekog spektakularnog broja glasova za konzervativce. Lideri laburista, liberalnih demokrata i nacionalista najavili su partijske ostavke. I onda je – šta? Među ovdašnjim online i offline malograđanima i neznavenim dramoserima nastupila prava euforija: „E, tako se to, bre, radi svugde u demokratskom svetu! A ne ko ovi naši partijski lideri – zaseli, brate, na doživotno! Nema to, bratac, tamo napolju, nego se zna: đa izgubiš izbore, đa u Kanosu anonimnosti, mani se ti, derane, politike, nije to (više) za tebe!“ Tek primera radi, „Blic“ je ovih dana čak i pokarao neke ovdašnje političare zato što nisu nestali u vidu lastinog repa nakon izgubljenih izbora (sećam se da je tekst ilustrovan fotografijama Tadića, Čede, Draškovića…).
Lično ne marim za postizbornu sudbinu bilo kojeg političara, britanskog ili ovdašnjeg. Ali, držim da ne može biti zrele demokratske javnosti, samim tim ni ozbiljne demokratije, tamo gde caruju neznanje, predrasude, gotove frazetine umesto mišljenja, budalasta uopštavanja umesto racionalnog i iznijansiranog uvida u stvarnost. Elementarno je netačno da je nekakav podrazumevajući demokratski standard „u razvijenom svetu“ da svaki gubitak izbora znači i odlazak čelnih ljudi stranaka. Ta stvar varira od prilike do prilike: odlazi se u slučaju izborne katastrofe, ili generalne besperspektivnosti određene politike, ili hroničnog uzajamnog zamora lidera, partije i glasača, etc. Kad stvari stoje drugačije, ne odlazi se: evo, samo koji dan kasnije jedan od one trojice sa Ostrva (Najdžel Faradž, UKIP) već je povukao ostavku, tj. stranka ga je lepo zamolila da ostane… A zašto i ne bi? UKIP je realno dobio mnogo glasova, i ima potencijal daljeg rasta. Te stvari sa postizbornim ostavkama naprosto ne funkcionišu mehanicistički, po nekom automatizmu, nego zavise od milion okolnosti. Uostalom, ko li je to nedavno bio apsolutni pobednik lokalnih izbora u Francuskoj? Gle, gle, bio je to izvesni Nikola Sarkozi, onaj isti koji je pre koju godinu izgubio predsedničke izbore od Fransoa Olanda, pa bi, shodno velesavetima ovdašnjih mudraca, trebalo odavno da je u političkoj penziji, kad, gle ti njega drznika, eto njega nazad, i dalje vodi svoju partiju, pa još i pobeđuje, đubre nevaspitano…
Politički i partijski život u parlamentarnoj demokratiji je složen organizam, politika je profesija kao i svaka druga, a broj iole kvalitetnih profesionalaca ni u jednoj delatnosti i ni u jednoj zemlji nije neograničen. Samo univerzalni diletant – recimo, Mislilac sa društvenih mreža… – misli da svako može u svakom trenutku da radi bilo šta – ili, pak, da prestane to da radi, i nikom ništa… Ne ide to tako ni u novinarstvu, ni u sudstvu, medicini ili industriji kotrljajućih ležajeva, pa bogme ne ide ni u politici. Ozbiljan političar može i te kako da gubi, i da tera dalje – da nije tako, ne bismo mi sad gledali baš Nikolića i Vučića na čelu ove države: ako se neko nagutao poraza, oni su… A ovi drugi? Opet kažem, nema automatizma, svaki je slučaj za sebe: na primer, DS se kardinalno zeznuo što je 2012. šutnuo Tadića pre nego što je iznedrio verodostojnu alternativu, a LDP se, naprotiv, kardinalno zeznuo što nije imao snage da se Jovanoviću zahvali za dotadašnje usluge; ali ne zato što je izgubio izbore, nego zato što je izgubio svaku verodostojnost, pa i elementarnu orijentaciju i osećaj za stvarnost. A imamo i treći, najbizarniji slučaj: Koštunica Vojislav je vrhunski zeznuo DSS tako što je posle ispadanja iz parlamenta podneo neopozivu ostavku i otišao u Belanovicu. Zašto? Zato što je samo s njim DSS imao neke šanse da se vrati, dočim bez njega, to je tek nakupina jalovih trećerazrednih šušumiga, još jedna mala putinovska agentura bez identiteta.
Tako vam je to u politici, kao i u svemu drugom: stvari su složene, o njima bi valjalo misliti, ali zašto bismo kad za sve imamo gotove frazetine? Uostalom, sve bi bilo drugačije samo da je osvanuo taj Šesti oktobar…
