Jedan od ključnih aspekata tabloidnog novinarstva uz senzacionalizam je malograđanski moral. To je ono coktanje i zgražavanje gledalaca i redakcije, implicitni glas neme većine koji će viriti kroz svaku ključaonicu, ali će istovremeno osuditi svako javno pokazivanje slobode – telesne ili seksualne.
Kod nas se taj licemerni pristup najbolje vidi u programima komercijalnih televizija, gde će gledaoci želeti po ceo dan da gledaju sise, dupeta i jebačinu u rijaliti programima, ali će zato danima od učesnika i takmičara tražiti da objasne kako to pred kamerama nemaju ni stida ni srama. Seksualnost je zato odličan lakmus papir stanja demokratije u nekom društvu, a dela psihoanalitičara Vilhelma Rajha to odlično potvrđuju.
Prateći tabloide i srodne veb-portale, pokušao sam da pronađem direktne primere tog voajerskog licemerja, tog masturbatorskog zadovoljenja najmračnijih poriva u publici, koje ćete kasnije žustro osuditi pozivajući se na veru, tradiciju ili nekakav javni moral.
Počinjemo, naravno, od korena naše državnosti – od serije „Nemanjići“. Ti dušebrižnici su danima mlatili praznu slamu o nekoliko rečenica koje izgovaraju dramski likovi. Recimo, našim patriotama i čuvarima tradicije nikako nije prijalo što Raška (prikazana kao ljubav Stefana Nemanje) kaže – kako je piškila! Zamislite, ljubav našega župana ima fiziološke potrebe, pa čak ima potrebu da publici kaže kako je piškila! O, šta li je sledeće, pitamo se, hoće li možda i kakiti, hoćemo li je možda u seriji videti kako čuči, onako u šumi, bez toaletnog papira i česme i sapuna. Nema problema što smo videli kako je siluju, to je istorija, al’ da piški – to nije lepo reći, pogotovo na javnom servisu.
Već u sledećoj epizodi još gore, srećom nije psovao naš župan, već bugarski car Kalojovan, koji onako balkanski reče: Moj odgovor njemu je – odjebi!
Taman smo svarili kako je princ Rastko po savetu učitelja zamalo „pričvrljio nešto“.
Ma taman smo se smirili, kad na Uskrs, u „Zadruzi“ na televiziji Pink, tokom žurke Miki pričvrljio jednu od učesnica – Nadeždu. Do’vatili se u kokošinjcu i zaboravili da i tu snimaju kamere. Nije dakle problem što se deca jebuckaju, problem je što to rade – kako tabloidi kažu – na sveti dan! Dakle, u najbizarnijem TV programu, gde retko ko nosi gaće u klasičnom smislu, gde se suština drame svodi ili na tuču ili na seks, imate polemiku o tajmingu seksa i kalendaru SPC. Bizarno do kraja. Bilo bi to kao da zabranite starletama u „Parovima“ na Happy televiziji da nose tange na crveno slovo.
Međutim, ponekad je ta osuda javnosti tolika da dovodi do ozbiljnijih konsekvenci. Recimo, u Ulici Jurija Gagarina na Novom Beogradu bukvalno je iz svemira pao obelisk na čijem vrhu je virila mala glava u skafanderu. Nije to bio ni spomenik futoškom kupusu, ni neznanom igraču američkog fudbala, ni dunji na ormanu, već su Karići uz još par fondacija sami smislili i postavili taj krajputaš najpoznatijeg svemirskog putnika. Još kao klinac, od ćaleta sam iz SSSR-a dobio suvenir, uramljenu sliku Gagarina – ozbiljan lik, sa holivudskom biografijom.
Sprdnja sa tim kvazispomenikom je bila tolika da je blam bio veći od uticaja familije Karić – u vestima sam video uživo kako se dva radnika veru na spomenik i odšrafljuju Gagarinovu glavu. Od spomenika ostade samo ogroman postament, kao u Kjubrikovoj Odiseji u svemiru. Majmune sa koskama u rukama umesto toljage nisam primetio.
Slično se provela i nastavnica iz jedne beogradske osnovne škole koja je tokom raspusta vodila decu u Amsterdam. Nije to bila školska ekskurzija, već studijsko putovanje, nikakva retkost, ali je problem nastao oko zone crvenih fenjera. Za one koji su bili, to je potpuno jasno. A za one koji nisu, evo priče. Šetajući Amsterdamom, na putu do prve katedrale gde su protestanti mogli slobodno da ispovedaju svoju veru, deca su prošla 50-ak metara kroz ulicu u zoni crvenih fenjera u 10 ujutru. Od četiri izloga su radila dva (eto primera radne etike, pa ko rano rani…) i u njima su sedele žene u donjem vešu. Malograđansko zgražavanje u medijima je bilo toliko da je ministar prosvete najavio sankcije za nastavnicu, očigledno pod pritiskom te tabloidne javnosti. Ja bih osmake baš proveo tuda, da vide deca kako izgleda budućnost starleta, klaberki, svih tih kvazipoznatih zvezdica, koje u Amsterdamu bez mistifikacije rade to čime se zapravo bave. Ta ogoljena seksualna trgovina može da deluje upravo pedagoški, mada u konkretnom slučaju to nije bila namera kažnjene nastavnice. Deca su videla pravo lice trgovine seksom, a verujte to je i jedino mesto gde se u Amsterdamu vidi ekstenzivna primena silikona u ustima, dupetima i grudima – kao na našim TV programima.
Nije bolje u Srbiji prošla ni Agata Kristi, koju je Centar za razvoj programa i udžbenika u Zavodu za unapređenje obrazovanja i vaspitanja predložio kao novu školsku lektiru. Reakcije na društvenim mrežama i među nastavnicima književnosti bile su negativne, jer je po njihovom mišljenju Agata – „morbidna“! Umesto te engleske gluposti, deca će čitati remek-delo domaće književnosti Doroteja Dobrila Nenadića. Ja sam gledao film, ruku na srce ima i tu nasilja, Bata glumi siledžiju Dadaru kojem srpski velikaš Lauš preti da će ga uštrojiti ko vepra i odseći tu volovsku žilu među nogama! Ima tu erosa i tanatosa, ali ne kao kod Agate, već onako, naški, ko u Nemanjićima, istorijski.
Na kraju, ipak ima na našim komercijalnim kanalima i seksa, u ponedeljak ujutru reporterka jutarnjeg programa kod Jovane i Srđana u zoološkom vrtu snimila je par kengura u vatrenom parenju pod toplim prolećnim suncem. Reporter Gvozden je sličnu priču doneo iz čačanskog kraja gde pred Uskrs, gle čuda baš u kokošinjcu, petlovi jednoj domaćici „satraše koke“ od seksa! Eto besplatnih časova iz prirode i društva, ili iz biologije o reprodukciji sisara i ptica.
Vaistinu licemerno!
