Na televizijskom tržištu Srbije vodi se bespoštedna bitka između dva provajdera, a to su Telekom Srbija i United Media. Zahvaljujući netipičnoj medijskoj regulativi, kod nas postoji mogućnost da distributeri mogu biti i proizvođači sadržaja, pa se time rat dodatno rasplamsao. Najžešća bitka se vodi oko sportskih kanala, koji su ekskluzivni i najgledaniji sadržaji, zatim slede informativni kanali, koji su dodatno podelili publiku na „gledaoce vlasti“ i „gledaoce opozicije“, a podela se konačno spustila i na teren produkcije domaćih serija, koje takođe predstavljaju veoma gledan segment programa.
Duboko verujem da je ova podela veštačka i na duže staze neodrživa, jer u suštini predstavlja sukob dva monopola. Gledaoci bi morali da dobiju mogućnost da sami biraju TV kanale koje žele da plate i da ih gledaju. Do tada, kombinovaćemo naloge prijatelja, rođaka i kumova da bismo mogli da gledamo ono što želimo. Hiperprodukcija domaćih serija je možda jedini nusprodukt ovog medijskog rata, jer je pružila mogućnost domaćim TV i filmskim stvaraocima da rade. Na sreću, pokušaj da se i glumci etiketiraju i dele po liniji Telekom – United Media na društvenim mrežama, pokazao se kao bizaran i besmislen jer svi glume svuda.
Ove sezone imali smo premijere dve TV serije na dve konkurentske TV mreže dva provajdera. Prva je „Kljun“ u produkciji United Media, a odmah po završetku „Crna svadba“ u produkciji Telekoma (formalno Firefly). Obe serije su verovatno u kreativnom i produkcijskom smislu vrh koplja, a serija „Kljun“ je dobila priznanje na festivalu TV serija u Kanu. Ponovo ću pokušati da napravim uporednu sliku ova dva dela a da vam ne spojlujem gledanje bilo kojeg od njih.
U naslovu teksta sam parafrazirao Kusturičin film, upravo referišući na apsurdnu i suludu podelu sadržaja na osnovu kanala na kojem ga gledate. Pomislili biste da kontent takođe odražava dva potpuno različita pogleda na svet, dva kreativna pristupa koja nisu kompatibilna, dva vrednosna sistema koja su nepomirljiva.
Međutim, nasuprot tome, imamo dve igrane serije koje su međusobno kompatibilne do te mere da ćete ih gledati kao jednu celinu. Možda se već može govoriti o balkanskom kriminalističkom trileru sa elementima fikcije kao o novom žanru. Pored „Crne svadbe“ i „Kljuna“, slične elemente možemo naći u serijama „Pevačica“, „Beležnica profesora Miškovića“, „Dug moru“ 1 i 2, „Močvara“, kao i serijama „Meso“ i „Kosti“ iz banjalučke trilogije Nikole Pejakovića.
Evo tačaka poklapanja dve pomenute serije koje dovode do utiska kreativne sinergije. Obe serije su kriminalističke, odnosno glavni nosioci radnje su inspektorka ili inspektor „sa greškom“. Radnja je izmeštena van Beograda, u Suboticu, odnosno Istočnu Srbiju. U obe serije imamo paralelnu radnju sa flešbekom u prošlost i doba SFRJ. U obe serije se pojavljuju strane organizacije (fondacije) sa specijalnim psihološkim delovanjem i elementom paranormalnog. U rediteljskom postupku prisutni su skokovi u vremenu, koje simbolično vidimo kao dokumentarne segmente i arhivski materijal i još sličnije muziku sedamdesetih godina, popularne YU šlagere kao zvučnu kulisu tih vremenskih skokova. U obe serije glume, i to fantastično, Ljiljana Blagojević i Filip Đurić. Obe serije imaju 10 epizoda. Da budemo do kraja iskreni, u obe možete pronaći uticaj fenomenalnog serijala „Pravi detektivi“.
Možemo, dakle, zaključiti da u kreativnom smislu, odnosno u produkciji domaćih dramskih sadržaja, na sreću, nema crno-bele slike iz naslova ovog teksta. Bilo bi tako da postoji neka vrsta cenzure, pa da autori moraju da odaberu producenta koji neće postavljati bilo kakvu vrstu ograničenja. Zato želim da odam priznanje kolegama koji se bave proizvodnjom domaćih serija za Telekom, United Media ili RTS. Za razliku od novinara, koji su poverovali da je garancija za profesionalni rad, ili tapija na istinu, prikazana znakom TV kanala u ćošku ekrana, glumci, scenaristi i reditelji TV serija nisu se upecali na tu udicu. Zato želim da im ovom prilikom odam priznanje, jer su shvatili poruku kultnog filma Jodžimbo kada pojedinac ili njegovo delo profitiraju iz sukoba dva klana, ili u našem slučaju dva monopola.
Integritet autora, baš kao i novinara, jesu njen/njegov rad i profesionalnost koje potpisuje imenom i prezimenom. Na dobitku je tada i publika, koja bi u idealnom slučaju sama mogla da bira šta će da gleda. Upravo zato ću vam toplo preporučiti da pogledate i „Kljun“ i „Crnu svadbu“.
