Čovek koji je obezbedio ogrev

Nisam bio emotivno ne znam koliko vezan za naftnu industriju, pa opet, sad kad je pala u ruske ruke, dođe mi nekako krivo. Kao Grk u apsu buni se moj neumrli paorski gen koji bi, ako se imanje već ne može proširiti, da ostane sve kako je bilo, da se ništa ne krčmi od onoga što je Bog – ma koliko se štedljivim u našem slučaju pokazao – ipak dao.

U bogatom istorijatu mojih ličnih tabua oni najstariji vezani su za zemlju, tako smo mi govorili, Zemlja, kao da govorimo planeti, a mislili smo na obradivo zemljište, na braon-zelenkasto piatnishko, pegu neznatnu koju na večnoobrćućemse zemnom šaru zauzima naš atar, farkaždinski černozem za koji smo držali da je najbolji na svetu a koji izgleda ipak nije ravan ukrajinskom čiji je što bi se sad reklo južni krak prošao i kroz Bačku.

Evo mini rečnika paorskih tabua.

PARLOG – obradivo zemljište koje usled toga što mu se vlasnik propio ili odao kakvom drugom poroku nije obrađeno. Na p. bi se ubrzo zapatio korov za koji danas znadem da ima svoje mesto u ekološkom lancu, ali koji je u ono doba bio sinonim propasti.

FANDROKAŠ (VANDROKAŠ) – stvorenje koja se neznano otkud pojavljuje u iznošenom mantilu iako je već vreme za burku; veliku maturu položilo je u nepoznatom gradu i sa nepoznatim uspehom, ali nema zemlje, što ga svrstava u kastu nižu čak i od ove naše.

VEČITO – zemlju si, ako ne možeš više lično da je obrađuješ, jer si budući šlogirao ili star prodao konje za kojima ubrzo u bescenje odoše odličan plug dvoravnik, kolečka, dugačka kola, doklen čatlovi i pomotnjice priključiše im se fraj – prepuštao nekome da ti radi napole, ili istrećeg. Taj ore, seje, okopava, šprica protiv repine pipe, tebi daje polovinu ili trećinu roda, ali bivalo je da neko proda zemlju i to bejaše propraćeno zastrašujućom oznakom „večito“ koja je i u nama, pionirima i pionirkama, izazivala jezu zbog neopozivosti toga čina. Kao da kolo sreće ni teorijski nije moglo da uokoli, niko nije verovao da bi propalica, volšebno se oporaviv, mogao otkupiti sve što je u trenutku slabosti, kako moralne tako još i više financijske, lakomisleno bio prodao.

Prodaja zemlje večito bila je bruka i za svojtu, moj drug B. ima dva strica u našoj žitnici od kojih stariji pije i gotov je da zemlju mic po mic rasproda, drugi je domaćin na svom mestu. Ali, čak ni ovome koji kaže „baš me briga, prodaću zemlju“ ne ide sve kao po loju: zemlja je em bagatelno jeftina em ni po toj ceni ne možeš naći kupca onda kad ti je novac najpotrebniji (što je skoro stalno: veresija u birtu i dućanu dostigla je kritičnu tačku). Zaduženko od brata ne sme ni da traži pozajmicu ni da mu nudi zemlju na prodaju jer će mu trezvenjak samo očitati vakelu, ali bez obzira na to što je tržište zamrlo ne gubi prodavac prisustvo duha, na zid prodavnice, ponad glava onih koji na prigrevici piju večno pivo, lepi on letak nedostojni: PRODAJEM VEČITO DVA LANCA U TANCOŠ. TAJ I TAJ (neka ostane ovde anoniman). Šta se dešava? Kupaca nema, bruka se širi selom preteći da zahvati ceo kikindski dištrikt, vredni brat, trezvenjak, seda na točak (ime od milja za bicikli), dere oglas sa zida, vozi ka godinama nekrečenoj kući braćelinoj i isplaćuje mu željenu svotu. Njemu samom, tj. kupcu nevoljnome ne treba više zemlje, ta jedva i ovo što ima uzugari i poseje, drugo, neće ni ići u katastar da prevede novoplaćene njive na svoje ime jer će mu, pošto je mlađi i pošto živi zdravim životom, bratovljeva zemlja i tako jednog dana pripasti, ovako je otkupljuje – ugroženi porodični ugled važniji mu je od novca, pri čemu zna da kupivši zemlju brata niukoliko nije pošlepao sa stramputice, naprotiv.

&

Tako je to bilo u selu, ali sve su to uspomene iz prošlog stoleća, novo doba traži nove ljude, hrabre da prodaju nešto za šta smo mislili da je temelj našeg opstanka i naše budućnosti. Prodaja NIS-a je jedno, a bratska iznuda u Panoniji nešto peto, ali zašto sam se, ako sličnosti baš nikakove nema, uopšte vratio bezmalo pola veka unatrag?!

Pa zato što smo Rusiji, čija ravnopravna gubernija treba da postanemo, prodali ono što bi i tako bilo njeno! Rusi su, ma koliko to odudaralo od stereotipa, trezni brat, hoziain bezuprechnyi, mi smo batica koji doduše ne pije, ali koji je propao – izučava porodično stablo i ushićuje se njegovom ukorenjenošću, žilama praiskonskim koje probijaju istoriju i prodiru u evoluciju, a ne haje za stabla koja mu je napao gubar i sa kojih već petnaest godina nije ubrao nijednu voćku. E, bankrotirani brat bi da proda vinograd, koji je, gle, kraj sve nebrige domaćinove odoleo filokseri i suši, na bregu je iznad Dunava koji mu kao besplatno ogledalo prelama i vraća ovlažene sunčeve zrake da svako zrno bude slatko kao tokajac…

Samo što se cedulja pijanice u novome veku zove tender. I mi taman da zalepimo tender, kad eto Rusa: „Nel’zia tak, brat’ia! Mi ćemo da kupimo vinograd! Ne zato što nam treba, nego što ne možemo dopustiti da ovaj zid, učetlaisan kožusima i šubarama pivopija, postane stub vašeg srama!“

Kako je život jednostavan! Na pitanje zašto za NIS nije raspisan tender iako zakon to nalaže, Koštuničin ađutant Andrej rekao je robko: „Rusi nisu želeli…“ Sramota tendera predupređena je i sve je ostalo u familiji. Dobri brat je vinograd mogao da kupi i večito, ali smo mi rekli: ne, nego na trideset godina! ‘Pochemu imenno tridcat’? Pa zato što ćemo toliko još da živimo, ko vi, pa mi, koji smo došli da se potpišemo. Čiča-miča i gotova priča! Prodaja NIS-a zar nije kontrakt o doživotnom političkom izdržavanju, Matushka se obavezala da dogleda naše rukovodioce, a potom – uvidim!