Zakoračim u apoteku, unutra jedan klijent, jedna je doduše i apotekarka. Građanin merka egzotične kapi za inhalaciju i raspituje se podrobno o svakoj biljci; taj dan je očito posvetio eteričnim uljima i obasipa apotekarku novim pitanjima, au, čoveče, hoćeš mapu mesta gde eukaliptus uspeva, da li ga je Marko Polo doneo iz Azije, ili su Španci bespravno uzeli pelcer u jednome selu na tlu današnje Bolivije…
Izbirljivi bolesnik bi, ako apotekarka ne zamera (ali ja zameram!) da uporedi nekoliko miomirisa biljaka koje su ušle u njegov uži izbor. Nažalost, kaže apotekarka, bočice su fabrički zaptivene i ne može se nanjušiti ništa ni lepo ni ružno, hedonist ipak uzima nekoliko bočica formata nekadašnjeg ekstrakta za kruškovac i upoređuje slike na minijaturnim etiketama, ja naravno nalevo u krug i pravac kafić, tamo samo jedan momak i šankerica, dečko nije rad da zbog moje ispostaviće se minimalističke porudžbine prekida konverzaciju, ali me njegova sagovornica klimoglavom i osmehom ipak ohrabruje da kažem šta želim, espreso i običnu vodu, za par minuta ona to donosi i kaže mi: „Izvolite i prijatno, hoćete možda neke novine da vam donesem?“ Momak ne zaćuti ni tih sedam i po sekundi, govori štaviše glasnije, kao da su sami u njenoj kući: ona odlazi do akvarijuma da ribicama uspe užinu.
&
Samo jedna osoba našeg porekla (sprskohrvatskog ako ćemo pravo: otac Srbin iz Vranja, mati iz Hrvatske) od sviju kojima sam u rasejanju svirao na slavama imala je među zvanicama više domicilnog stanovništva nego Srba i Hrvata. Bilo je to u Nojštatu, u Nemačkoj, gde kao u makedonskom selu Maleševu so tri strane solnce greje, dva pati se žatva žanje: svi su vinogradari i sela su načičkana s obe strane autoputa zvanog Vinska ulica, a proteže se pedeset ili šezdeset kilometara. Tu prave ono muskatno vino, mirišljavo toliko da tek kad probaš grozd od kojeg se pravi poveruješ da nektar nije delo nemačkih hemičara. Dakle, u ogromnoj prostoriji koja pripada mesnoj zajednici a koja je nekada bila štala, komšinice su napravile mobu, pomogle svečarki da pripremi hranu i došle uveče u narodnim nošnjama. Gledajući njihove muževe pomislio sam kako je seljačija svuda ista i kako bi mogli svi da prođu kao Banaćani, premda su preci nekih od njih možda to baš i bili (dok ih nismo etnički očistili). Na slavi je dabome bilo i nešto jugoslovenštine, domaćičine rodbine i prijatelja…
Sve druge slave etnički su čiste: našijenci smatraju patriotskim zadatkom da ne steknu nijednog bliskog prijatelja među Nemcima, nije ni čudo, tamo su tek četrdeset godina, ne idu u švapska pozorišta, ni u bioskope, na kablu i satelitu hvataju RTS, Pink, sve, a i nisu još savladali nemački jezik, u čemu isto ima nečeg uzvišenog i rodoljubnog. Tu se onda ogovara neka porodica našeg porekla čiji unuci molim vas pričaju samo nemački (o glagolu „pričati“ koji zamenjuje naše glagole „govoriti“, „pripovedati“, „razgovarati“ već je bilo reči u mojoj zaostavštini), pa deca će tu da žive, zaustim svaki put, ali se ugrizem za maternji jezik jer sam najmljen da sviram a ne da remetim njihovu netrpeljivost prema sredini u kojoj žive a koju preziru; hoće da iz nje izvuku samo novac pa da se kao devizni penzioneri vrate u Srbiju i tu umru, ako već Branku Radičeviću to nije pošlo za rukom.
Deo večeri je uvek posvećen Hilandaru, mnogi su tamo i bili, doneli kalendare koje na doktorskoj slavi pomalo i prodaju, ali sa nakanom da novac opet vrate na Svetu zemlju radi opravke konaka gde su i oni lično konačili da se malo odmore od kojekakvih plombi i mostova.
Jedne godine bilo je planirano da na opštoj doktorskoj slavi (Kuzma i Damjan) svi zajedno zapevamo „Bože pravde“; himna tek je ulazila u modu i nije bila uhvatila korena ni među iseljeništvom niti među nama koji smo se jednim audijem (nas petorica! plus instrumenti, plus dve kace sa kajmakom i plastično burence od 25 litara sa kiselim kupusom! – svetosavski poslaci familije koja nema vize da im to lično odnese) dovezli u manastir, zborno mesto sviju zubara, lekara, apotekara i prijatelja medicine poteklih sa Balkana. Starešina proslave zamolio me da posle njegovog pozdravnog govora spontano zapevam „Bože pravde“ (vratio me u vreme Narodnooslobodilačke borbe: „Čelni! Pesma!“). Rekao sam da ne znam reči, što je istina i dan-danas, samo neka ja počnem, svi će prihvatiti, uglavnom, kad je aplauz na kraju govorancije počeo da jenjava, zapevasmo na moj znak nas trojica bodro i odlučno svečanu pesmu, rodoljubi prihvatiše, ali već nakon „odpropasti dosad nas“, stvar poče opasno da jenjava, doktori pokušavahu da čitaju jedni drugima tekst sa usana, uzaman, nismo uspeli da se domognemo spasonosnog „Bože spasi, Bože čuvaj“: hepo-kocka koju sam po službenoj dužnosti ubacio da raspalim masu ugasila se kao vlažna šapurina.
&
Ogledalo koje nikog ne odražava u kući iz koje su svi otišli, to je prevod Borhesove rečenice, dvaput se javlja reč „koji“ i smeta mi. Nikoga neodražavajuće ogledalo u kući iz koje su svi otišli, je li to rusizam, kad ću malo da učim ruski, nikogo ne otrazhaiushchee zerkalo v dome pokinutom vsemi, da li bi to bilo ispravno, nikogo ne otrazahaiushchee zerkalo v dome iz kotorogo vse ushli, uf, kako učiti ruski, svirati skale, preslušati stotine cedeova koji se volšebno gomilaju i koji se opiru svim mojim pokušajima da ih žigošem i spakujem na način svojstven bibliotekarima, stalno se pojavljuju diskovi bez kutije, kutije bez diskova, neobeleženi diskovi u pogrešnim kutijama – gde je vreme kad si tačno znao koje ploče imaš a koje ima neko drugi?
