Nevolja sa izobiljem je u tome što u njemu može da vam promakne nešto važno. Nekako mi se čini da se jedan takav sveopšti javni propust upravo dešava na naše oči, a mi smo neoprostivo pasivni. Ako za nas uopšte može biti ikakvog izvinjenja i opravdanja, onda je ono sadržano jedino u tom vrvežu dobrih i još boljih vesti kojima nas zasipaju, a u kojem i najiskusnijem profesionalcu može neki dragulj da projuri ispod radara. I upravo se to kanda desilo. O čemu se radi?
U moru neviđenih uspeha i postignuća naših usrećitelja, usred proslave dvogodišnjice rada vlade osebujne premijerke koja je upoznala svoje ministre kad ih je videla na konstitutivnoj sednici Vlade, nekako smo olako konstatovali i trivijalizovali vest da je ministarka Mihajlović (nije bitno čega je dotična građanka trenutno ministarka: ona je uvek i svugde Ministarka Mihajlović, više pojava i fenomen nego zvanje i funkcija) svečano otvorila obnovljenu deonicu autoputa Beograd-Zagreb od državne granice sa Hrvatskom do skretanja za Šid, u dužini od impresivnih pet (5) kilometara. Na sledećih dvadesetak kilometara obnavljački radovi su u toku ili će biti uskoro u toku, i do sredine novembra bi sve trebalo da bude gotovo. A šta je, molim vas, sredina novembra ako ne pravi trenutak: taman će i turistička sezona da počne… I to nije sve: taman će u međuvremenu da ispropada i onaj asfalt od Mitrovice preko Rume do Beograda, nad čime ćemo se nemoćno čuditi i kršiti prste desetak godina, nakon čega možemo i njegovoj obnovi da pristupimo, sve s Ministarkom Mihajlović u prvom planu…
Zašto držim da je ovaj takoreći rutinski komunalno-građevinsko-saobraćajni posao tema dostojna jedne političko-društveno-kulturološke kolumne? Zato što se u njemu sadrži, kristališe i zrcali sve što treba da znate o aktuelnom poretku i stanju stvari u državi istočno od graničnog prelaza Bajakovo-Batrovci.
Evo o čemu se radi. Dugi niz godina već piše se o tome kako je autoput koji vodi iz Zagreba u deonici kroz Srbiju, a najviše baš u pograničnom delu, totalno propao i da je neviđeno ruglo i inkomodacija za putnike, a blamaža za Srbiju, što je posebno počelo da upada u oči otkad je Hrvatska izgradila i cakum-pakum sredila niz autoputeva, na čemu joj otvoreno zavide čak i oni odavde koji inače tim „kvarnim Latinima“ ne bi ni orah iz ruke uzeli. Efekat koji to izaziva je, dakle, ovaj: kroz slavonske kukuruze klizite i plovite kao po mirnom moru, a onda pređete u Srbiju i već na prvim metrima puta sa ove strane granice nastane nešto što je najsličnije prolasku kroz zonu žestokih vazdušnih turbulencija u nekoj olupanoj kanti od aviona, za čijim komandama sedi Grunf u ne baš najprisebnijem stanju… Da sam hrvatski nacionalista koji želi novim domovinskim generacijama da objasni zašto je bilo neophodno da se Hrvatska odvoji od „mračnog Bizanta“, vodio bih ih na ekskurziju do Bajakova, i onda još koji kilometar dalje, kroz Srbiju, do prve raskrsnice, pa nazad kući. Nakon sremskog asfaltnog tretmana više niko, tj. nitko, ne bi postavljao dosadna dodatna potpitanja!
Godinama se, kažem, o tome govorilo i pisalo, odavno je to postalo opšte mesto (naročito) letnjih zanovetanja, rekao bih da se i Ministarka Mihajlović kadgod o tome očitovala kao o blamaži koja mora hitno da bude uklonjena, sigurno je i premijerka Brnabić, u svom doduše još pretpremijernom izdanju, putujući na letovanje na zavičajni Krk zamijetila tu paranormalnu asfaltoliku pojavu, a mislim da je i samo Vrhovno Biće, sve nameštajući cvikere da mu ne popadaju, reklo neku očinski kritičku reč o tome. Drobnjaka nije spominjao, pošto ovaj nije bio u blizini da odigra svoju čuvenu rolu dobroćudnog idiota. Pa ipak, ništa se nije dešavalo.
Sve do sada kada se, eto, desilo. Ali, šta se to tačno desilo? Samo to da je jedna kratka deonica (ponavljam: pet kilometara) jednog odavno izgrađenog autoputa kroz ravnicu malo „zanovljena“, da je prevučena novim, daj bože ovaj put kvalitetnijim slojem asfalta. Teško je i zamisliti nešto rutinskije od toga, pa ipak, em smo na to čekali toliko da su u međuvremenu porasle generacije koje su ubeđene da je onakvo stanje bilo prirodno i jedino moguće – a možda je čak i kakav zakučast znamen i omen nacionalnog identiteta? – em nam se sada to malo redovnog (to jest: onog koji bi trebalo da je redovan, ali nije) putarskog rada prikazuje kao sedmo svetsko čudo na koje ima da budemo ponosni, kao još jedna tačka u danonoćnom programskom nizu cirkusa „Zlatno doba“.
I šta ćemo sad? Pa, ništa. Srećno i zahvalno ćemo ploviti po tom preobilju od pet kilometara normalnog asfalta, mentalno se pripremajući za klackanje u nastavku puta, kao i do sada. Konkretna promena na doživljajno-fenomenološkom nivou, dakle iz ugla putnika, gotovo da bi se mogla opisati ovako: kao da se granica Hrvatske i Srbije pomerila pet kilometara istočno od graničnog prelaza, daleko bilo i sakloni bože. Sve drugo ostaje isto u najučmalijem od svih svetova, u zemlji težećoj nirvani, savršenoj nepokretnosti svih elemenata, svih tela i svih misli, a osobito svih društvenih tokova, koji ionako treba da prestanu da budu tokovi i da lepo postanu mrtvaje, ne bi li žabokrečina prekrila sve. A kome se to ne dopada, odavno se zna gde je izlaz: go west, young (wo)man. Raduj se, stići ćeš pet minuta brže.
