Uvek je osvežavajuće kada se, u svetu u kojem pojmovi na kojima smo formirani gube značaj, oblik i smisao, dogodi nešto što nas podseti na njihovu izvornu vrednost.
Recimo – levica. Nije levica samo, ili pogotovo nije, isprazno parolašenje protiv zlog kapitalizma koje nikoga zapravo ni na šta konkretno i ni na šta uistinu rizično ne obavezuje. Nego je levica ona koja se suprotstavlja dominantnim, opresivnim, duboko ukorenjenim narativima unutar društva i kulture u kojima deluje. Jer, ako ona to ne uradi tada i tamo gde je to neophodno i dobro za zdravlje društva – ko će?
Zato, recimo, u Grčkoj postoji prava, autentična, i pri tome demokratska levica, dok za Srbiju i druge jugoslovenske zemlje, nakon raspada zajedničke države, teško da ima dokaza te vrste. I zato je, recimo, Aleksis Cipras – uz sve moguće nedostatke i nedoslednosti koje praktično političko delovanje sa sobom nosi – pravi levičar, a ne cinični maneken.
Svojevremenim sporazumom s vladom u Skoplju, Cipras i njegova Siriza uradili su nesamerljivo mnogo za mir, stabilnost i najobičniju, a od svega najvažniju elementarnu normalnost na Balkanu.
Mnogi misle da su zbog toga izgubili vlast. To je verovatno tačno. Ali, Cipras se rukovodio načelima i merilima daleko većim i važnijim od jednog mandata. Da biste činili to i tako, za početak treba da verujete da uopšte postoji nešto veće i važnije od vašeg mandata. A da biste to činili kao levičar, to treba da bude nešto zbog čega će vaše ime uz pogrde i psovke izvikivati rulja na stadionima i sličnim mestima, jer nije vaše da se toj rulji dopadnete i dopadate.
Nije li, uostalom, levica „na ovim prostorima“ propala i nestala kad se stavila na čelo rulje? Vlast je time, doduše, zadržala, ali je sve ostalo izgubila.
Taj i takav Cipras poslao je pozdravnu video poruku srpskim socijalistima (SPS) za njihov kongres. Otkud on uopšte u toj relaciji, drugo je pitanje, i više se tiče diplomatskih uslovljenosti i uslovnosti nego istinskih političkih verovanja. Nije nam Cipras, uostalom, kriv, što se pojam „socijaliste“ ovde vezuje za nešto tako nedostojno kao što je tzv. SPS.
U toj je poruci, između ostalog, Cipras veoma jasno i glasno, bez bilo kakvih dvosmislica, osudio brutalnu imperijalističku agresiju Rusije na Ukrajinu. To je revoltiralo ruskog ambasadora, i ovaj je demonstrativno napustio kongres. E sad, nije baš da marim za taj kongres, ali zašto ne primetiti da je Ciprasov „skandal“ zapravo jedini istinski socijalistički događaj na tzv. socijalističkom kongresu? Socijalistički u onom smislu zarad kojeg su jednom neki mladi ljudi išli da ostave svoje kosti u Španiji, mada im Španija nije bila ni rod ni pomoz’ bog – pošto se tada još znalo i pamtilo da ni „rod“ ni „pomoz’ bog“ ionako nisu prevodivi na jezik levice, nego pripadaju onoj drugoj strani, koja ih je metnula na svoju krvavu zastavu.
Domaćini su se našli u neprilici, pa sada gledaju da se izvuku a da nekako ne uvrede ni časnog video govornika ni ljutitog Hazjajinovog izaslanika; teško će to ići, ali njima ionako odavno nije važno ima li nešto smisla, nego kako se može obrnuti u svoju najbanalniju korist, onu u vidu „mandata“ i svega što on sa sobom donosi.
Ništa ovaj mali Ciprasov ispad neće promeniti i pomeriti u našem svračijem zakutku, ali je ipak bilo lepo i dobro što se dogodio – tek da nas podseti da politika može biti i nešto drugo od malograđanskog šićarenja i vaćarenja, a da levičarska politika ne samo može nego i mora da bude to. U protivnom je ništa. U tom „ništa“ živimo već decenijama, i toliko smo svikli da nam nije neobično ni da Ništa održava kongrese.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
