Kamo lepe sreće da su jedan ili dvojica osnovaca za vreme odmora upala u bunar, da ih je iz ponora u kojem je bilo metar i po ustajale ledene vode izbavio sveštenik! Da im je rekao: „Idite pravo kući, presvucite se u suvo i nemojte više da mi se strmoglavljujete u bunare, u napuštena rudarska okna i jame sa negašenim krečom, šta bi bilo da je neko od vas pao na glavu ili da se nabo na ključ za čupanje slame koji je podnapiti paor bacio u bunar!?“
Vest o poletarcima koji su gledali smrti u oči obišla bi celu Srbiju, na lice mesta stigli bi novinari „Novosti“ – nepoznati spasilac je dušu dao za „Najplemenitiji podvig godine“: „Pa kako je čika uspeo da se spusti u bunar dubok jedanaest metara?“ – „Imao je dugačku crnu haljinu koju je iskidao na froncle i rojte, trake je vezivao jedne za drugu, jedan kraj je vezao za drvo a drugi je spustio u bunar. Onda nam je rekao da žmurimo, jer je samo u donjem vešu, i da će doći po nas…“ – „Dok se spuštao ka nama, ja sam dvaput provirio i video da ima bradu…“ – „Deco, da to nije bilo svešteno lice, znate kako izgleda popa?!“
Mic po mic ustanovilo bi se da je reč o arhimandritu, bivšem starešini obližnjeg manastira… Kud ćeš lepšu reklamu za uvođenje veronauke u škole! Arhimandrit Ilarion (u civilstvu Jovan) odrekao se nominacije za „Najplemenitiji podvig“, odbio da od roditelja izbavljenih čapkuna primi dva nazimeta rekavši novinarima i upravitelju škole samo tri reči: „Bog će mi platiti.“
Tada bismo odabrali neku školu koja i dan-danas nosi partizansko ime, pa bi umesto tog Pinkija, Boška Buhe, Save Kovačevića škola ponela ime arhimandrita koga je proviđenje unekoliko doduše negližiranog spustilo u bunar radi uspešne evakuacije dvojice učenika prvog razreda.
Umesto toga, „Novosti“ moraju da na naslovnu stranu stave Blud u žbunu, ogavnu storiju o svešteniku koji je veoma mladim maloletnicima plaćao da mu dodiruju izvesne delove tela (možda i samo jedan deo); ponekad su đačići dobijali novac i samo da budu cenjena publika dok performer sam sebe ne dovede do ekstaze.
Načuvši kakvim se vanškolskim aktivnostima odaju njihovi muški potomci (klupko bluda počelo je da se razmotava, piše u novinama), roditelji su napravili zasedu iz koje je osumnjičeni sladostrasnik pokušao da se izbavi trčeći kao mahnit kroz inkriminisano žbunje, čkalje i dikicu, ali ako su u laži kratke noge, još su kraće kad je u pitanju blud, posebno kad je protivprirodan, elem, osoba koja se uklapala u fotorobot nastao iz dečijih izjava datih roditeljima zavapila je čim se obruč pomalo i razgoropađenih gonilaca počeo stezati: „Grešite, braćo…“, što je braći naprotiv bio znak da nimalo ne greše, stvar je izbila ne videlo, dospela u novine, sveštenik će na crkveni sud, ali će biti izručen i sekularnim pravosudnim organima…
Pre nekoliko meseci čitao sam o sveštenom licu koje se nije skrasilo na onaniji ili na pukom egzibicionizmu, nego je sa maloletnicama zaposlenim kako je i red u lokalnom kafiću – jedna je mislim čak iz inostranstva – imao kompletan ugođaj na zadnjem sedištu njegovog velečasnog auta a mislim i u hotelu B kategorije! Olakotna okolnost: maloletnice su ipak bile starije od zloupotrebljenih Karlovčana, da, da, pa ne bi ih kafedžija postavio na odgovornu dužnost šankerica; part time job sa mesnim parohom prihvatile su dobrovoljno, nisu zlostavljane, koliko znam nisu trudne niti zaražene, što će reći da im je u ovim teškim vremenima gosn popa očinski i hrišćanski pomogao da načinom posve prijatnim dobrano uvećaju ono što su inkasirale za šankom.
Dve raskalašne laste ne čine ni proleće ni školsku godinu, bezbožnika koji su nekoga silovali, koji su zabrazdili u rodoskvrnuće, sodomiju pa i u homoseksualnost kudikamo je više, hiljade seksualnih manijaka i delinkvenata nemaju ništa sa Crkvom (možda su baš zato takvi ?), pa dobro, ako je tako, našto od komarca praviti magarca, od krepkog starca pohotljivog jarca?…
Evo zašto. Umesto da sa dikom čitam o maloj službi koju u Vašingtonu, DC, patrijarh srpski obavlja na lični zahtev Njegove St. ekselencije Milana St. Protića, umesto da mi osveštavanje ambasade pomogne da već jednom prelomim hoću li oba sina upisati na veronauku, čitam o popovima čije vancrkvene aktivnosti nisu neka reklama ni za Crkvu ni za veronauku.
Da se nije i Demokratska stranka tako iskreno, premda unekoliko neočekivano, založila za veronauku pomislio bih, grešna mi duša, da je cela stvar sa čika Jovom i sprskom decom njeno maslo, ne, ne baš njeno maslo, ali da je blud u žbunju jedva dočekan kao skandal odličan za produbljivanje jaza između škole i porodice na jednoj i Crkve na drugoj strani… Pošto demokrate ne teraju inat koštunićancima (nego im, naprotiv, preotimaju primat kad je reč o uvođenju veoranauke! kad će autorska prava kod nas već jednom početi da se štite?!), u priči iz Karlovaca moglo bi biti istine. Crkva dakako ne može odgovarati za svakog svog nameštenika niti pak za libido koji mantija ne može da ukroti, ali sa čika Jovom i sa tajmingom njegove seksualne razdraganosti Crkva nije imala sreće, ako može za Crkvu tako da se kaže.
Kao što nema sreće ni sa ocem Žarkom. Koji je imao šou prilikom gej parade, to mu bilo malo pa je morao podsetiti nas kakva se silesija kazni sručila na svetogrdnike koji su pre desetak godina u Jugoslovenskom dramskom pokušali da odigraju Kovačevićevu (Sinišinu) dramu o svetom Savi: pozorište sažeženo ognjem Božijim, Ćirilov nije stradao u požaru ali je najuren sa mesta upravnika, dalje nisam mogao da slušam, mada pretpostavljam da će g. Ćirilov kao dobitnik nagrade Braće Karić platiti porez na ekstraprofit iako ima potvrde iz knjižara da je sav novac dao na knjige…
Na televiziji sam čuo da je za veronauku u školama potrebno 350 nastavnika; mojim sinovima možda ne bi predavao baš otac Žarko, ali ako je verovatnoća jedan naprema tristo pedeset da im nastavnik bude g. Gavrilović, ili da u školu kao inspektor bane čika – Jova, onda neka idu na časove demokratije, socijaldemokratije, ili kako se već zove drugi izborni predmet. Možda će im tada predavati neko ko je zlostavljao sekretarice, ipak je to manje zlo: sekretarice su izuzetno privlačne, punoletne osobe suprotnog pola.
