U Srbiji je počeo upis na master studije iz razvoja video-igara koje su zajednički osmislili inicijativa „Digitalna Srbija“ i Univerzitet u Kragujevcu. Program je ozbiljan, uče se animacija, 3D modelovanje, korišćenje muzike i razne druge veštine neophodne za posao u najbrže rastućem segmentu industrije zabave, otpornom i na kovid.
Nemojte da vas iznenadi ako isti smer uskoro bude formiran i na Vojnoj akademiji, ali ne za kreatore, već za igrače. Jer, neko će morati da upravlja bespilotnim letelicama i naročito robotima, koje vojske planiraju da uskoro uvedu u službu.
Ova tema postala je naročito aktuelna posle nedeljnog gostovanja britanskog generala ser Nika Kartera na Skaj njuzu, gde je izjavio da bi britanska vojska do 2030. godine u svom sastavu mogla da ima 120.000 pripadnika, od čega će 30.000 biti roboti. On se malo ogradio, rekavši „ko to zna“ na kraju rečenice, ali je ovo razmišljanje mnogima raspalilo maštu. Pre svega zbog toga što nije neutemeljeno, vojna industrija uveliko radi na razvoju veštačkog vojnika, opremljenog veštačkom inteligencijom i pravim naoružanjem.
General Karter rekao je i da bi se manjak interesovanja za vojnu službu mogao nadomestiti robotima, ali da bi to trebalo finansirati, i založio se za projektovanje višegodišnjeg vojnog budžeta koji bi to omogućio.
Napraviti robota koji puca ne bi trebalo da bude preveliki izazov za naučnike, ali postoji nekoliko ozbiljnih legalnih prepreka. Najpre, britanski zakon (kao i zakoni u mnogim državama) sprečava da bilo ko osim ljudskog bića koristi oružje. Zabranjeno je napraviti spravu, naročito inteligentnog robota, koja bi mogla da ubija ljude. Ne samo što se to protivi „zakonima robotike“, koje je definisao Isak Asimov, koji kažu da robot nikako ne sme da naudi ljudskom biću, već zato što bi takva sprava mogla da se odmetne i zapuca i na svoje tvorce, ako ima softverski bag ili je preuzmu neprijateljski hakeri.
Zbog toga je realnije da bi robotizovani vojnici mogli da budu teledirigovani, da njima upravlja živ čovek koji se nalazi na udaljenoj lokaciji, prilično slično današnjim video-igrama, samo što bi u ovom slučaju na drugoj strani bili pravi ljudi. Time bi se prevazišao problem da roboti ubijaju jer bi oroz potezao čovek, odnosno vojnik. Trenutno se razvija dron sa takvim mogućnostima, ima šest rotora i dva mitraljeza i prvenstveno služi za urbanu borbu, odnosno upadanje u zgrade koje su okupirali teroristi ili za slične gradske borbe, gde su gubici u ljudstvu najveći.
Robotizovanje vojske, usput i policije, najveća je promena od nastanka vazduhoplovstva pre malo više od sto godina. Zauzimanje protivničkih položaja bez rizikovanja ljudskih života je nezamisliva prednost za onoga ko ima dovoljno novca da takve robote napravi ili kupi. Pod uslovom da ga na drugoj strani ne čekaju protivnički roboti, što bi ratovanje pretvorilo u video-igru u realnom svetu, takoreći gejmifikovanje rata. Bolje zvuči nego što bi izgledalo.
