Svaki čovek koji je u svoje telo ubacio neku tehnologiju može se smatrati kiborgom, tako barem misli Nil Harbison koji je nesumnjivo spoj čoveka i mašine. Budući da je daltonista, on je u glavu ugradio čip sa antenom koji mu boje prevodi u tonove, a može da komunicira i sa drugim elektromagnetnim talasima koji dopiru do njega. Zvanično je priznat kao kiborg, ima potvrdu britanske vlade za to. Proletos je bio u Beogradu i potpuno je normalna osoba, osim što mu iz glave viri žica, poput nekog čuperka.
Gledajući Harbisona, pomislite kako ipak ne biste išli tako daleko, ali njegova definicija u kiborge ubraja i ljude sa pejsmejkerom ili one koji koriste visokotehnološke proteze, obično za ekstremitete. Sada bi se ta lista mogla dramatično proširiti na gotovo sve nas. Pod uslovom da pristanemo da se čipujemo, odnosno da nam u šaku ugrade čip veličine zrna pirinča.
Ne radi se ni o kakvoj modi, poput pirsinga koji je daleko invazivniji, već o praktičnoj potrebi. Sve više smo okruženi automatizovanim stvarima koje od nas traže pasvorde, šifre, otisak prsta ili neku sličnu biometriju. Sve se to može ujediniti u malecki, nevidljivi uređaj koji nam potom omogućuje da samo mahnemo ili prislonimo ruku i tako otključamo vrata od stana ili kola, uđemo na utakmicu ili se prijavimo za popust na koji imamo pravo. Umesto da kopamo po torbi ili džepovima u potrazi za ključem ili karticom koje smo zaboravili kod kuće. A ruka nam je, kako bi se reklo, uvek pri ruci.
Čipovanje je uzelo maha u Skandinaviji, posebno u Švedskoj gde ima već četiri hiljade ljudi koji tu tehnologiju koriste. Ugrađivanje košta malo manje od dvesta dolara, a mogućnosti se svakodnevno šire. Recimo, da biste nekome dali svoje podatke ili se sprijateljili na društvenoj mreži, dovoljno je da mu rukom tapnete po telefonu. Ne trebaju vam vizit karte niti kompjuter.
Stručnjaci kažu da Švedska prednjači jer njeni građani imaju veliko poverenje u institucije, te ne brinu da li bi neko mogao da zloupotrebi njihove podatke. Takođe, skloni su ranom prihvatanju noviteta, naročito tehnoloških.
Mi ostali, koji svako unapređenje najpre sagledamo sa mračne strane, strahujemo od toga da nam neko ishakuje čip i sa njega poskida i šifre i podatke o našem zdravlju, što se takođe stavlja u memoriju čipa kako bi nam olakšalo razne kritične situacije.
Ugrađivanje je lako i bolno koliko i vađenje krvi iz prsta, kažu. Lako se i vadi ako odlučite da se iz kiborga vratite među običan svet. Predviđa se da bi ta tehnologija u skorije vreme mogla da se omasovi toliko da će nečipovane gledati popreko. Kao što gledamo nekoga ko nam kaže da ne koristi mobilni telefon.
Kada se to ostvari, za overavanje bilo kakvog ozbiljnog dogovora biće dovoljno da se rukujemo…
