Tog sedamnaestog februara dve hiljade i devete (muzika iz Grlom u jagode…) u Beogradu se dogodio jedan Velja, a u Novom Sadu veljadi je bilo mnogo, uglavnom maloletne. Što joj nije nikakvo opravdanje: „mladost ne opravdava besvest“, kako lepo veli besmrtni zen-aforizam Discipline kičme. I šta je radila novosadska čeljad, pardon, veljad? Izlila se na ulice. Hm, ovo zvuči kao nekakav komunalni problem, stvar za brzo uredovanje odgovarajućih gradskih službi, ali nije: ozbiljnije je. Mada nije ništa lepšeg mirisa.
Dok je, dakle, Velja u Skupštini razmatrao Rasimovu etničku podobnost da spiritistički opšti s Karađorđem, novosadska je veljad razmatrala nešto širi spektar suptilnih et(n)ičkih pitanja: ko je tek izdajnik opšte prakse, a ko je specijalizovan – recimo, ustaša – i koga sve treba pod nož, valjda iz kozmetičkih razloga. U tom su smislu poimenično apostrofirani građani Čanak Nenad i Pajtić Bojan, ali ne bojte se, neće se na njima stati: spiskovi ove vrste imaju prirodnu tendenciju beskonačnog širenja, sve dok ne spiskaju sve što se spiskati dade.
Osim noža, maloletnu i nešto punoletniju novosadsku i gostujuću čeljad & veljad zanimali su još žica i Srebrenica. Hm, šta im to tačno znači? Moraćete njih da pitate, ali nije baš ni preterano nejasno koja je poruka skandiranja „Nož, žica, Srebrenica“; ne, ona nema nikakve veze sa limarskim ili nekim drugim zanatskim radovima; da, ta bi poruka ipak morala biti dovoljno bistra svakom ko nije prespavao logorsko-genocidni XX vek. Uključujući i njegovo furiozno balkansko finale.
Ko je organizovao sramnu novosadsku paradu? Zvanično, niko. Ko je, dakle, odgovoran? Opet niko. Pa ipak, nije to bilo nikakvo spontano okupljanje obesne tinejdžerske veljadi željne bekstva sa školske nastave, to jest, bilo je i to, ali to je tek uzgredna i posledična stvar: pre toga, neko je morao celu stvar da osmisli i izvede. Nije daleko od pameti i logike da su to učinili oni koji su se tamo kočoperili pod svojim znamenjima, filantropske organizacije tipa Obraza, Pokreta 1389 i sličnih. Oni u tome bar imaju iskustva: mesecima su svakodnevno maltretirali Beograd oslobađajući onog dražesnog dr Dragana Dabića iz ralja Novog svetskog poretka: krenu oni tako, njih petnaestorica, sa Trga Republike, pa ga oslobađaju sve do Slavije, a i šire. A sve to baš u vreme kad bi nešto manje elitni pripadnici Vaskolikog Srpstva (njih nekoliko miliona) da se nekako probiju do svojih kuća. Onako smoreni od svakodnevnog kruhoborstva, bezbrojni udarnici tranzicije ne postizavaju da se pozabave uzvišenim patriotskim radom; srećom, tu su ovi, njih petnaestorica, sve sama so svete srpske zemlje, da to učine umesto njih; slobodnog vremena ionako imaju na pretek. Od tada je om merna jedinica za otpor(nost), a Obraz za napor(nost).
Enivej, glodur Politike Dragan Bujošević napisao je jedan možda zapravo čak odviše benevolentan komentar glede krvožednih novosadskih parola, apostrofiravši one koji su se i sami javno podičili učešćem u tom hepeningu. Onda su mu, megjutoa, iz pokreta 1389 odgovorili, sve onako iznenađeni i uvređeni što se njih, onako aporočne, bilo kako povezuje sa parolom Nož, žica, Srebrenica (dočim bi s tim valjda trebalo povezati Društvo numizmatičara iz Žablja, Savez penzionisanih igrača hokeja na travi Levča i Šumadije, Udruženje vezilja srednje Bačke, ili šta?) jer oni, bože moj, s tim nemaju ništa. Osim što su se, eto, slučajno zatekli baš na tom mestu, baš u to vreme, baš u toj masi. S kojom, inače, nemaju ništa, uopšte ne znaju o čemu se radi. Mislili ljudi da je u pitanju priprema sleta za Dan mladosti. Bujošević im je potom žestoko uzvratio, razložno i po zasluzi, i time je taj bizaran slučaj valjda okončan.
Ipak, nije li sve to malko odviše indikativno da se ostavi baš na ovom mestu? Jer, stvarno je već deprimirajuće dosadno to kako se naši ultra, mega, turbo i dizel desni manekeni i manekenčići stalno poigravaju jezikom, ideologijom i praksom mržnje i netrpeljivosti etničke, verske, rasne ili ideološke prirode (ovo potonje uglavnom kroz stigmatizaciju „izdajnika“, njihov najdraži sport), a onda se licemerno izmiču od posledica, naprasno se napravivši Englezi kada đavo dođe po svoje (pardon, napravivši se Toše; mislim, ne bi oni bili Englezi ni da im platiš…). Prvo, dakle, na sve načine pripomogneš stvaranju „duhovne atmosfere“ u kojoj postaje sasvim legitimno da skandiranje tipa N-Ž-S postane ne samo normalan nego i poželjan obrazac mišljenja i ponašanja, te naročito socijalizacije besprizornih klinaca odrastajućih u grotlu jedne sveopšte društvene i vrednosne dezorijentacije, a onda se silno zgraneš nad tim, a naročito nad mogućnošću da se to ikako poveže s tobom.
Na drugoj strani, nije ni da je licemerju baš tu kraj. Opskurne desničarske falange jesu neposredno najodgovornije, ali pokazivanje prstom jedino na njih značilo bi ničim nezasluženo amnestiranje nimalo beznačajnog dela našeg političkog, akademskog ili medijskog mejnstrima: kao što su balava novosadska veljad zakonita čeljad tih falangista, tako su sami falangisti duhovna (čuj, duhovna!) čeljad onih Nacionalno Zabrinutih čika – i poneke tete – koji postojano kano klisurine stoluju po „najdržavotvornijim“ strankama, institucijama, redakcijama i koekude još, prosipajući otrov mržnje, predrasuda i gluposti s nepresušnim entuzijazmom i demonskim veseljem.
Ima li naravoučenija? Nema. Ima li nade? Jok. Pa, čega ima? „Ničeg nema, sve je prekrio snijeg“, što bi rekao jedan stari, vickasti song. A uskoro ni snega neće biti, pa vi vidite!
